Preostali

45. poglavlje

'TOBY'

"Ako vam odmah kažem istinu, onda neće biti zabavno, zar ne?"

Rekao sam sa osmijehom na licu, dok sam promatrao Avery, koja je izgledala jako bijesno. Lydia je rukom nervozno prolazila kroz kosu, a ja sam ju samo htio zagrliti. Još uvijek ju jako volim, iako znam da ona mene mrzi.

"Sada nemamo vremena za njegove gluposti. Ako nam ne želi reći, onda idemo."

Rekao je Ethan. Iznenađeno sam ga pogledao. Htio sam nešto reći, no Avery me je pretekla.

"Ne, Ethan." Glas joj je podrhtavao. Čvrsto je zatvorila oči, te je duboko udahnula. Vjerojatno je razmišljala o Andrewu. Siguran sam da zna odgovor. "Izdržali smo toliko dugo bez lijeka i sigurna sam da možemo još pet minuta. Toby reci nam više."

"Dobro." Viknuo sam, već pomalo iznervirano. Bilo je vrijeme za našu malu priču o Andrewu i Michaelu.

'Flashback'

Ulazim u kuću, te pogledom prelazim po nepoznatoj prostoriji. Nikada nisam bio ovdje, a već sam dugo sa Michaelom u Chicagu.

Ulazim u kuhinju, te ostavljam kožnu jaknu na malom drvenom stoliću, koji je stajao u kutu. Ubrzo čujem nečije korake, te se uplašeno okrećem. Ispred mene stoji Andrew, a ubrzo mu se pridružuje i Michael. Tek sada primjećujem koliko su zapravo slični. Ista boja očiju, isti hod, a svaki pokret im je usklađen.

"Znači, uspio si ga nagovoriti da dođe ovdje?" Tiho upitam Michaela, a on me ljutito gleda, no ništa ne govori. "Kako si mu danas zaprijetio? Godinama niste pričali, iako ste braća, no to me ne čudi previše."

'Flashback'

I tako sam završio sa pričom, a Lydia je iznenađeno gledala u mene, te je počela odmahivati glavom. Nasmiješio sam se, te sam znatiželjno pogledao Avery. Blijedo je gledala u mene, kao da nije očekivala ovakav odgovor.

"Ne mogu vjerovati." Promrmljala je, dok je u nevjerici odmahivala glavom. "Sve sam mogla zamisliti, ali nikada nisam ni pomislila da su braća. Andrew je bio potpuno drugačiji od njega, bio je dobra osoba, no izgleda da je bio samo dobar lažljivac i glumac."

Još sam se jednom nasmiješio, a Lydia me je ljutito pogledala. "Što je sad?" Zbunjeno sam ju upitao, a ona je uzdahnula.

"Ti baš uživaš u ovome, zar ne?" Rekla je, te su Avery i ona izašle van. Duboko sam uzdahnuo. Još jednom, pa još jednom. Ja te žene stvarno nikada neću razumijeti. Nemaju nimalo smisla za humor.

'MICHAEL'

George je ušao u moju kuću, te me je tako probudio. Otvorio sam oči, te sam kraj njega ugledao visokog mladića sa crnom kosom i zelenim očima. Ustao sam se sa kauča, te sam ih nezainteresirano pogledao.

"Michael, moramo krenuti." George je rekao ozbiljnim glasom. "Sebastian i ja smo dobili zadatak da te odmah dovedemo u glavni ured. On čeka, a znaš i sam koliko to mrzi.

Klimnuo sam glavom. Nažalost znam, no ne žuri mi se. Ako zakasnim, dobit ću još veću kaznu, no ne mogu se spasiti, pa mi je svejedno.

Obukao sam jaknu, te je svaki stao sa jedne strane. Vjerojatno su mislili da ću pobjeći, no ionako ne bi imao nikakve šanse, pa je bolje da ni ne pokušavam. Izašli smo van, a ja sam udahnuo svjež zrak. Ovo je možda posljednji put da stojim vani. Ako me ne ubije, on će me sigurno zatvoriti u tamnicu, dok ne odredi moju kaznu.