Vetar je bio nemilosrdan. Fijuk koji se čuo kroz roletne više je ličio na škripu starih, zarđalih delova nego strujanje vazduha.
Bila je sama u spavaćoj sobi, Tatjanu i Borisa je ostavila da srede lom, a njoj jedino preostalo da sačeka decu. I nakon toga da utone u prekopotreban san. Miran san, koji nije imala odavno, prvo joj je remetila sama savest, a za njom i život.
Prihvatila je da živi takav život, bez pogovora.
Nakon što je prvi put videla svoj odraz u ogledalu nakon operacija, shvatila je da se za nju sve primenilo. Ne samo što od nje stare ništa nije ostalo, već je i ono novo bilo neizvesno.
Sa završenom školom, mislila je da će moći da ostvari kakavu takavu samostalnost, ali naišla je na prepreku već nakon par meseci. Plaćati fakultet bio je izazov, a plata je bila mizerna.
Bojan je prvi koji joj je pružio ruku. Frižider joj jeste bio pun, ali srce i minijaturni stan bili su prazni. Tada joj je ponudio prvi posao. Trebalo je da svake večeri sedi u uglu specifičnog kafića i pijucka kafu. Da osmatra okolinu i nakon dva sata, jednostavno ode.
Skoro dve nedelje kasnije, za njen sto je stigla koverta sa detaljnim uputstvom šta treba da uradi dalje. Sledeći korak je bio rizičniji. Trebalo je da 'uđe' u prostorije kafića gde se kocka. Ilegalne partije pokera sa visokim ulozima. Zadatak je bio da sedne za sto, odigra dve ruke, obe izgubi i izađe van.
Te večeri na stolu je ostavila tri mesečne kirije.
Mesec dana kasnije, izgubila je skoro nov automobil.
Šest meseci kasnije, stekla je nekolicinu prijatelja za tim stolom i povratila je većinu novca.
Bojan je bio zadovoljan, jer je napokon imao svog čoveka, tamo gde je želeo.
Nakon godinu dana i mnogo odigranih partija pokera, promenjenih igrača i okrenutog novca, policijska racija ih je sve uhapisla.
Pretrnula je.
Nije želela da bude u sistemu. Nikako to nije želela...
Već dvadeset minuta nakon privođenja u policijsku stanicu, sedela je oči u oči sa Bojanom. I još trojicom muškaraca od kojih joj se stomak unervozio.
Demon ju je uveo u još veću igru, opasniju, sa ogromnim ulozima.
Prvi put se pitala, koliko u opšte vredi njen bedni život.
Dve godine kasnije, ovladala je oružjem i delimično borilačkim veštinama, a svet je bio njen. Samo njen.
I uzde života držala je u svojim rukama.
Igrala je igru, menjala je uloge. Kao Nevena Mitić nije postojala, kao Sin jeste. Grešna. Nadimak iz detinjstva, dobio je značenje.
Ona je dobila svrhu.
Ubrzo i najgori zadatak.
Zadržati Lukić Borisa, tu gde jeste, povinovati se njegovim manipulacijama, nedozvoliti mu da nestane, ponovo.
Kod sebe je imao jednu beležnicu. Menjao je mesta gde je krije, ali beležnica joj nije ni bila potrebna, trebao joj je Boris. Pod nadzorom. Već su unali i tok novca i gde ga je sakrio. I koga je ojadio i za koliko. Boris je bio pun kao brod, ali novcu nije smeo da priđe. Još uvek su neki ljudi bili na slobodi, a on, takav kakav je bio, voleo je svoj život.
Mirjana joj je bila draga. Nije se nadala da će jednu takvu milu osobu da ubije takav manijak. Posebno takvu osobu. Jedan od razloga zašto je jedva čekala da se sve završi, jeste da Borisu naplati njegovo.
"Neno? Hoćeš da jedeš?", huk vetra zamenio je Tatjanin glas.
"Ne mogu. Sve mi se smučilo..."
"I ja se pitam kako si izdržala. Sin mi je, ali ne znam zašto..."
"Zašto trpim? Volim ga", ugrizla se za usnu na bezočnu laž, "Ali ne znam koliko ću još moći. Zaista razmišljam da ako ova... Ova mala dođe..."
"Da ga ostaviš u dugovina sa novorođenčetom? Surovo, ali pravedno. Ti i deca... Doćićete kod mene!"
Neznatno je klimnula glavom, te rukom prešla preko platnene jastučnice. Bila je umorna. Od zasataka, od sebe, od svega.
"Dremaj malo, pozvaću te za večeru."
"Nemoj, znaš kakav je Boris!"
"Znamo obe, a sada će morati malo da zaklopi. Nećeš se ti kajati, već on."
Ponovo je ostala sama sa svojim mislima. Ponekad, mislila je da su joj samoća i misli, ta sećanja u stvari najveća kazna. Grižnja savesti za sve što je ikada uradila, jer svaki dan je živela sa istim mislima.
Počevši od nesreće preko sindroma preživelog, do regrutovanja, zadataka, različitih uloga kojima je dolazila do informacija, preko Mirjane, udaje do današnjeg dana.
Iako se nije udala iz ljubavi, a znala je i ko je Boris u stvari, osećala se prljavo svaki put kada je lagala. Tatjana i njena deca bili su njena jedina istina.
Telefon je zazvonio. Označio je pristiglu poruku sa željama za brz oporavak.
Pošiljaoc je bio nepoznat.
Za prvom, stigla je i druga.
Isti broj.
Moli za odgovor.
Otkucala je jedno kratko i jasno 'hvala' i ugasila telefon.
Trebao joj je mir...
*******
S jdne strane gledao je kako vetar šamara krošnje drveća, sa druge, gledao je kako bura raste u njegovom dugogodišnjem prijatelju. Stiskao je pesnicu jedne, dok je u drugoj ruci držao tužbu za razvod braka.
Nikada mu nije bilo jasno šta je video u toj devojci, ženi, čemu već, jer ona Miu nije doživljavao drugačije do lutke za pokazivanje.
Nije je ni voleo. Ne onako kako je on voleo svoju suprugu poslednjih dvadeset godina. Nije je ni poštovao, ponašao se prema njoj, upravo tako, kao prema lutki.
Oženio je. Dao joj ime i status. Obezbedio bankovni račun i ostavio je kući, svakako ne da hekla, dok je nastavljao da gradi svoju imperiju. Mlada, lepa i dokona, pronašla je zanimaciju u menadžeru, menadžer je napumpao i sada...
"Da li veruješ da očekuje da obori predbračni ugovor?!"
"Ona se nada. Uslov je bila vernost, a ona nije bila verna."
"Zato je u sobi bila ona žena! Lukićeva žena! Da me kompromituje kako bi Mia dobila novac nakon razvoda."
"Verovao ili ne, proverio sam je. Bežala je od onog Petkovića. Bio je na tvom spratu, jurio je, zaista je samo upala u tvoju sobu."
"Previše je slučajnosti!"
"Deluje tako, ali zaista je slučajnost. Slušaj... Vaši su životi... Pa moglo bi se reći isplepleteni na milion načina. Ona radi za Bojana, sećaš se njega?"
"Onog inspektora? Što radi i ispod žita?"
"Baš za njega. Ima mnogo veza, tako je ubacio da čisti. Boris je uništio na više načina, ali pored njega i Mie, ona ima razloga i tebi da se sveti. Njih dvoje su je ubili kao ženu, ti kao osobu. Bila je dama i gospođa, zbog otkaza koji si dao Borisu ona je svedena na nulu. Da se bori za egzistenciju. Da sa faklutetskim obrazovanjem čisti zgrade i iz hotelskih soba izbacuje kondome", hovorio je polako dok je slao poruku na poznati broj. Nabaio ga je od Bojana. Postavio je pravo pitanje, pravoj osobi.
"Rekao si mi da svi pravimo svoje sudbine. Ona je loše izabrala."
"Kao i ti. Nije mi jasno, zašto si toliko potresen Miom. Ne voliš je, ona je trofej da se zapuše usta..."
"Upravo, ne volim je. Sećaš se da mi je otac umro neposredno nakon što smo se venčali? Sećaš se da smo medeni mesec proveli svako sam sa sobom? Ubeđivao sam advokata..."
"Sećam se, ali ne sećam se svega. Ne znam testament, nisi mi rekao."
"Imam pet godina da obezbedim naslednika. Sada su ostale dve. Plus moram da dokažem da je moj. Znaš da je otac mislio da sam gej."
Dejan je ostao zbunjen. S jedne strane, broj na koji je poslao još jednu poruku bio je nedostupan, s druge, prvi put čuje kako je njegov prijatelj ucenjen. I vremenski ograničen.
Sada je shvatao dubinu njegove povređenosti, ona nije bila u izdaji nevoljene žene, već u uceni najrođenijeg. I u nepoverenju.
Iako su o Darku raspredane priče gradskog plejboja, uvek je bio džentlmen. Nikada se njegove afere nisu mogle potvrditi. Otud i nepoverenje u njega kao muškarca, barem sa strane njegovog oca. Majka nije imala značajan uticaj na formiranje mišljenja, važila je za nežnu, pristrasnu majku.
"Ti? Gej?"
"Samo to si čuo?"
"Ostalo nije bitno, imaš dve godine da rodiš naslednika."
"Koji mora biti rođen u braku! U suprotnom, sve što je moj otac stekao ide, verovao ili ne, gradu! Ubiće me majka!"
Huk vetra se pojačao. Dejan je frknuo u nezadovoljstvu, rešen da prijatelju na svaki mogući način, pomogne.
"Možda imam plan, ali mislim da ti se takav plan neće svideti..."
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
