Na istom mestu...
Reči koje je progone od kako je pročitala sadržaj koverte.
Neki zujajući osećaj nije joj dao mira, češala je koren vrata, češala je ožiljak, bila je nervozna poput kera.
Na istom mestu...
Prošli i sadašnji dani pretnja su budućim; preživeti dan, od jutra do mraka postala je olimpijska disciplina u kojoj su svi pobednici, koji na kraju dišu.
Imala je nov zadatak. Nije bilo nesvakidašnje da Demon, kako ga je zvala, pored regularnog dodatnog posla za nju izmisli još po koji. Nekada je bila pratilja, nekada sekretarica, ponekad svedok, alibi... Honorarna spremačica. Retki su bili zahtevi poput trenutnog, a od njega ju je parala nervoza.
Demon... Bojan, sa mnogim prezimenima i još po kojim lažnim imenom. Ali ona... Ona je znala njegovo pravo ime, kao i njegovu narav.
Demon... Muškarac sa dečačkim osmehom i veselim očima. Čovek sa crnom dušom, crnjom od pakla i namerama gadnijim od vatrene stihije.
Posmatrala je svoje sinove u bezbrižnoj igri nakon škole. I Borisa u bezuspešnom pokušavanju da je ignoriše. Svaki frktaj s njegovih usana značio je da je i te kako svesan njenog prisustva. Njenog lelujanja kroz kuću i truda da sve obaveze oko njih trojice završi.
"Znači, večeras čistiš?"
Da, Demon joj je dao posao čistačice, posao koji je sa mukom obavljala, a opet i paravan za neka druga odsustva.
"Da, ako bi mogla Tatjana ujutru da..."
"Tatjana će noćas biti ovde da pripazi na decu, a ti radi šta hoćeš!"
Zvučno je progutala, kvario joj je planove. Da je zaista trebala da čisti zgradu, mogao je da bude sa njom celu noć. Da i on oseti smrad mačijih dlaka, ali te večeri je imala drugi posao na tapetu, a tu Borisa na svom vratu nije mogla da trpi.
"Dobro, barem ujutru može da ih spremi za školu, ja idem pravo na posao. Hoćeš li...", glas joj je utihnuo a pitanje ostalo da visi u vazduhu jer je ustao iz fotelje i uneo joj se u lice.
"Ja ću biti s tobom večeras, tako da, deca su zbrinuta a mi ćemo zajedno na posao."
Borba pogledima mogla je da krene. Molila se da odustane. Da nađe neku drugu zanimaciju a ne da joj stoji za vratom. Želela je samo da uzme novac i na kraju dođe kući. Da barem zaista čisti ugradu. Da spere misli i jednostavno zaboravi šta sve radi kako bi obezbedila egzistenciju.
Daleko je bila od ispravne osobe, ali se barem trudila da ostane na ispravnom putu.
"Odgovara mi", lagala je, "Barem neću biti sama...", raširila je ruke i okrenula se u krug, "Da ima ko da mi zaista, zaista pomogne. Da mi prenese kofe, da otrči sprat ispod i sa glavine česme požarnih stepenica pusti vodu, dok ja čistim đubraru. Odgovara mi...", a nije joj odgovaralo.
Ukrala je minut za sebe i krišom poslala poruku. Imala je rep.
Utešio ju je odgovor da će sve biti u redu.
A hoće li, zaista?
Dok je grad tonuo u noć i dok su se zvuci ulice utišavali, dvoje supružnika, nekadašnjih ljubavnika, koračaše jedan pored drugog. Autobusko stajalište bilo je nedaleko od njihove zgrade, a na samo par koraka od kladionice i kafića.
Osvrnula se oko sebe. Poranili su, a opet, ona je kasnila. Za malo.
"Borise, brate!"
"Ivane, kućo stara...", nije joj trebao sada i ovaj muškarac.
Dovoljno nervozna, cupkala je nogom o prljav asfalt, čekala taj autobus ili spas o kome je Demon govorio. Čekala je rešenje problema, da joj neko skloni rep.
"Hajde, jedno piće za stare dane!", čula je Borisovog prijatela, ali je kraičkom oka videla i Demonovo prisustvo. Stajao je u senci pasaža, a osmeh mu je lebdeo na usnama.
"Borise, autobus stiže", povula ga je za rukav jakne, da naglasi sopstvenu želju da krene sa njom, a opet istinski je želela da odbije.
"Radi šta treba, ja idem sa Ivanom", odgovorio je i ispratio je pogledom dok je ulazila u autobus.
