Kuckao je prstima o sto. Eho u praznoj prostoriji, dok još ni petlovi nisu zakukurikali, a kamo li ljudi došli na posao, bio je jak.
Imao je plan, a plan ne bi imao da nije sagledao situaciju iz nekog drugog ugla. Možda je Jovana i bila u pravu? Do nekih granica njena sumnja je bila opravdana, Nevena Lukić je bila lice od interesa, neko ko je preživeo moguću likvidaciju dvadeset godina ranije.
Osim da sazna koja je veza između zadnjih događaja koji su mu remetili dan, drugih planova imao nije...
*******
Obuvala je cipele. Gledala je pravo u pertle dok je klečala na jednom kolenu. Boris je stajao naslonjen na vrata kuhinje sa pogledom na hodnik i Nevenu koja se lagano uspravljala i popravljala svoje dvodelno odelo. Pantalone ispeglane u liniju i sako preko košulje.
"Pošto si se naspavala sinoć, kaži mi, šta imamo za ručak, danas?"
O, Bože, tako je znala da će se ovo desiti. Upozorila je Tatjanu. Upozorila. Umesto da spremi ručak za naredni dan, ona je poklekla pod svekrvinim naredbama i otišla da odmori. A tako joj je teško palo. Cinično se nasmejala u sebi, osećala je apsurdnost situacije.
"Ima u zamrzivaču, kad dođem kući, podgrejaću."
"Značu ništa od svežeg ručka?"
"Borise?"
"Molim?", prišla mu je jako blizu i stala sa njim u ravni.
Osećala je njegov dah na licu i trnce duž leđa.
"Ima jaja. Isprži jaja, ako hoćeš nešto sveže... Ako ne, vrata znaš gde su!"
Izletela je iz stana, zatim i iz zgrade. Za baksuz, kiša je krenula nemilosrdno da pada, a autobus je kasnio.
Tresla je kišobran i pokušavala da održi ravnotežu hodajući mokrim hodnicima u klizajućim cipelama.
Ovako sablasno tiho nije bilo ni onog dana kada je bila Goranova sahrana, danas se neka zlokobna tišina nadvila nad hodnicima koji su obično mnogo živahniji, bučniji, nad hodnicima gde se ranije češće čuo smeh nego plač.
"Ena, šta se dešava?", pitala je svoju dragu koleginicu. Zanosnu plavušu.
Lomila je prste gledajući u Nevenu.
"Policija je tu. Žele da pričaju s tobom..."
Graška znoja pojavila se na Neveninom čelu. Odmah za njom, osetila je kako joj srce ubrzava otkucaje, a onda i da su joj dlanovi vlažni. Gubila je u borbi za dah, a pitanja, prava i pogrešna su se gomilala u njenim mislima.
"Mora da je neka greška..."
"To sam im i ja rekla, ali kažu da si ti jedina Nevena Lukić, devojačko Mitić. Udahni, Neno..."
I udahnula je.
Spoticala se na sopstvena stopala i sve sporije koračala prema svom odseku. Ka konferencijskoj sali. Ka dvojcu koji nije poznavala, a čakao ju je, strpljivo.
"Dobar dan, Nevena..."
Slošilo joj se.
Uspela je samo da sedne na stolicu sa druge strane svojih sagovornika kada ju je sećanje obuzelo.
I panika.
Dvadeset godina ranije, sedela je isto tako ispred policajaca i pričala svoju verziju događaja. Jedina je razlika bila u ambijentu, tada je bila u zavojima, u bolesničkoj postelji, sada je bila u svom radnom okruženju.
Udahnula je duboko.
Pa još jednom.
Povratila vid i pogled fokusirala na sitnoj brineti. Zatim na muškarcu.
"Čemu dugujem čast?"
"Ovde smo zbog vas. Moje ime je Milan Stojković, koleginica je Jovana Dragić. Treba nam par informacija o događaju pre dvadeset godina..."
"Zašto sad? Nešto se desilo?"
"Moglo bi tako da se kaže", progovorila je žena, Jovana se zvala, "Treba nam nešto što vi znate..."
