„Зашто си ме гледао у очи
И лагао?
Зашто си једно причао,
Друго мислио,
А треће радио?
Говорио си неистине,
Бездушно.
Обећавао си кули и дворе,
Заправо,
Ниси,
Обећао их је неко други,
Неко ко је све супротно од тебе,
Неко коме сам веровала.
Неко ко је нестао..."
„Нестао?",
„Да!
Неко кога више нема",
Викнула је,
Изнутра је вриштала.
Завеса је пала,
сцена се завршила.
Не лажи.
Не, не, не,
Није било тако.
„Нестао?"
„Не. Ево га,
Стоји преда мном"
Показала је у њега.
„Испред мене стоји
Само се променио".
Пришла је и руком
Му ухватила образ.
Без речи је гледао у њу.
Попио је горак шамар,
Тај шамар пекао је на
Његовом образу.
Он му је рекао
Све што она никад
Није смела.
Све прећутане
Речи и реченице.
Њен оштар бол.
Али није био довољно
Јак,
Испарио је.
А њена бол,
Ломила јој је срце,
Распало се на
Комаде.
Комаде оштре попут
Стакла,
Секли су је и болели.
Завеса је пала,
Сцена се завршила.
Тако је то било.
