𝑵𝒂𝒔𝒆𝒍𝒊 𝒏𝒂 𝒍𝒋𝒖𝒃𝒂𝒗🖤

XII

U kutiji na kojoj je njegovom rukom bilo ispisano moje ime, nalazila se jedna od mojih prvih haljina. Haljina koju sam sama šila na vežbama i haljina koja mi je najdraža premda ima gomilu manjkavosti. Već dva dana nisam mogla da shvatim kako je znao i kako ju je nabavio niti sam mogla da se otresem utiska koji me je od proslave obuzimao poput plime. Činilo mi se da jednim pogledom i jednom rečju uspeva da pogodi u ono najtananije i najskrivenije u meni i umesto gladi koja nas je upućivala jedno na drugo, osećala sam da nas spaja neobična vrsta razumevanja i prepoznavanja.

- Otkud ti to? - mama je s dovratka pitala iznenađeno a ja sam se nasmejana okrenula ni ne opazivši kada se tu stvorila

- Dobila sam je kao rođendanski poklon - pokazala sam joj čestitku koju sam u protekla dva dana pročitala bezbroj puta - Ne znam kako je uspeo ali nije ni važno jer je konačno moja. Kao da je znao!

- Kasija, ljubavi, znaš da nemam naviku da se mešam ali bih volela da znam šta se dešava između tebe i Konstantina - pokazavši joj da se stiša, ustala sam i zatvorila vrata svoje sobe koja je i dalje u ponekom kutku podsećala na tople, bezbrižne dane koje sam ovde provodila

- Kako si znala da je on?

- Slučajno sam pogodila - mama me je pogledala ispitujući a ja sam joj smejući se pokazala da sedne kraj mene

- Ne smeš reći tati ni po cenu života, u redu?

- Časna reč, mila- podigla je ruke onako kako je to uvek radila kada nam je obećavala da nas neće odati ili kada je želela da okonča raspravu

- Ukratko, Konstantin i ja smo se sreli kada sam bila u Grčkoj. Poštedeću te detalja ali smo proveli noć zajedno pre nego što sam se vratila i nismo znali čak ni kako se ono drugo zove - osmehnula sam se videvši da se mamin izraz lica ne menja. Čak i da me je osuđivala, uspevala je to da sakrije i dalje me je gledala radoznalo i zabavljeno - A onda se odjednom pojavio na mojoj reviji i pomislila sam da Bog ima fantastičan smisao za humor. Zaista do tad nisam znala ko je niti sam uopšte mislila da ću ga ponovo videti. Od tada pa do sad slučajno ili namerno, nalazili smo se u situacijama gde se videlo koliko je među nama varnica ali sam se ja uvek povlačila jer sada kada sam znala ko je, mogla sam da stavim na kocku previše stvari

- Sve do rođendana - nakrivivši glavu, Isidora je pogodila u kom pravcu ide moja priča

- Da. Kada se Lazar pojavio, osećala sam da su nebesa pala na moja leđa. Jedini je uočio kuda sam pobegla, jedini je razgovarao sa mnom bez osude jer me sve to s Lazarom još uvek boli i ponudio mi razumevanje

- Samo to?

- Ne razumem

- Pa nije jedini uočio kuda si pobegla ali sam se vratila u kuću kada sam videla da si u dobrim rukama

- Mama! Bili smo ubeđeni da smo umislili da je neko prošao tuda! - smejala se i odmahivala glavom a ja sam prevrnula očima - Okej, nije samo to. U poslednje vreme se sve češće zatičem kako razmišljam o njegovim rečima ili postupcima koji nisu u skladu sa kombinacijom koju smo imali. Pročitala si čestitku, videla si poklon i to je samo deo stvari. Mesec i po dana sam dobijala orhideje svakog dana u atelje. Uočava neke stvari za koje bih mogla da se zakunem da su ljudima neprimetne, pažljiviji je prema meni od svih momaka koje sam imala iako nas faktički ne vezuje ništa

- I kako se osećaš zbog toga?

- Čudno. Tačnije, neobično. Došla sam do tačke u kojoj mi sama pomisao na te gestove popravi dan - rekla sam po prvi put verbalizujući ono što me je lomilo i što mi nije davalo snu na oči

- Želiš li da s tobom razgovara majka ili psiholog?

- Majka - rekla sam znajući da to što je psiholog svakako boji njeno rasuđivanje i percepciju stvari

- Ti nikad nisi rekla psiholog, Despot nikad nije rekao majka. Svakako, ti se plašiš da priznaš sebi da si se vezala. Nazovimo to tako jer mislim da će svaka krupnija reč da te uplaši i natera te da se povučeš. Iz tog straha, uzdržana si prema njemu, verovatno ga teraš iz života i slično. S druge strane, on ne krije da prema tebi gaji nešto i ponaša se u skladu sa tim. To što ga teraš mila možda sada nema nikakvog efekta ali u jednom trenutku će te poslušati. Ne moraš da mi kažeš ali razmisli kako bi se sada osećala da on zapravo ode iz tvog života

- Neće otići. Rekla sam mu da bih volela da ostane - pobunila sam se ne želeći da kažem da me je žaoka njene poslednje rečenice ubola gde sam najosetljivija

- A kad ćeš početi da se ponašaš u skladu sa tim?

- Nekada si mi govorila da u odnosima moram da budem obazriva i da stvari radim korak po korak

- Nikada vam nisam to pričala ali zbog tog stava sam umalo izgubila vašeg oca. I premda nije odustao od mene, nikada sebi nisam oprostila što sam ga svojim strahovima i preteranim oprezom povredila

- Dakle to si pričala kada si mislila da nam veze neće uspeti? - nasmejana, mama je klimnula glavom a ja sam nakrivila glavu pitajući se kako se u životu postiže ta vrsta dalekovidosti - Znači sada treba da zaboravim sve to što sam uzimala kao kompas i postupim onako kako me vuku impulsi?

- Ako je to što osećaš samo impuls, onda ne. Ako je nešto više, ne dozvoli da ti na kraju ostane samo kajanje jer si propustila takvu osobu - ustavši, mama me je ostavila podeljenu jer po prvi put nisam bila sigurna u to šta u meni stvara stihiju. Iako nisam želela da izgovorim ljubav, činilo mi se da je to što osećam prema Konstantinu odavno poprimilo njene odlike. Istina s kojom sam se tek sada suočila bila je da sam bežeći iz straha od povređivanja, nasela na ljubav. Pitanje je bilo da li je kod njega tako ili je sve to bilo za nijansu više od seksa i strasti. Pitanje je bilo da li vidi sve što jesam ili ga mami ono za šta se predstavljam; da li mu je samo zanimljivo to što bežim i igram njegovu igru?