Poslednji Zavet: Priče starca Nikolaja

Prolog

               Kao što to beše svakoga dana u poslednjih trideset i tri godine, Nikolaja probudiše prvi zvuci petlova koji srećno pozdavljaše Dajboga, to jest Sunce. Kukurik se prolamao iznova i iznova kroz u senci planine ušuškanu uvalu u kojoj se nalazio Nikolajev dom. Iako star, sada već u svojim sedamdesetim godinama, Nikolaj je bio veoma vitalan. Hitrih i skladnih pokreta i još bržeg i bistrijeg pogleda, uzdigao se iz kreveta i nežno protrljavši oči ustade. Sporadično škriputanje daščanog poda pod njegovim koracima behu jedini zvuci pored sada sve ređeg i ređeg kukurika petlova koji remetiše savršenu, gotovo zagrobnu tišinu uvalice na obroncima Avale.

               Bauljajući po tmini okovanom sobičku, starac se zaustavi nadomak smrznutog prozora. Ne toliko vešto pipkajući po stolu, nežno prstima očeša glatku metalnu površinu, te zadovoljno uze stari i izlizani „Zipo" upaljač. Poklopac prepoznatljivo kliknu, a smežurani palac munjevito okrete grubi kotur na upaljaču i tminu ispuniše varnice. Ponovio je pokret još jednom i u njegovoj šaci drhtavo zaigra mali plamen, a tama se razbeža, povlačeći se u prašnjave i paučinom ispunjene kutove. Razigrane i lelujave senke zaigraše po zidovima od suvih ali dobro nauljenih, tesanih debala hrastovine, a starac svoj plamen prisloni debeloj polu-dogoreloj voštanici na stolu. 

               Ne gasivši svoj „zipo", Nikolaj se osvrnu po sada već bolje osvetljenoj prostoriji u potrazi za starim fenjerom, a pogled mu se zaustavi na velikom i rđavom klinu duboko ukucanom u drveni zid. Na njemu je visio stari fenjer sa kog se već pola SMB farbe sljuštilo. Laganim korakom i praćen ritmičnom škripom daščanog poda starac se zaputio ka fenjeru i došavši do njega pusti da plamen sa upaljača lizne petrolejem natopljeni fitilj koji istog trena buknu. Tek tada se ponovo začulo prepoznatljivo „klik!", a starac vrati u džep svoj metalni upaljač. 

               Noseći fenjer u desnoj ruci zaputio se ka vratima svog vajata pored kojih je o čiviluk visilo još sinoć pripremljeno odelo Božić Bate, ili kako ga nekad zvaše kostim Deda Mraza. Ne beše to odelo ni nalik na odelo Deda Mraza iz njegovog detinjstva, ali mu je bilo verovatno jedno od najdražih koje je posedovao. Svake godine u koledaru(decembru), uoči Svetog Nikole i zimske kratkodnevnice otvarao bi težak sanduk od hrastovine koji je stajao ispod njegovog kreveta i sa vidnom setom u suznim očima upijao je njegov sadržaj. Sve stvari unutra pripadale su njegovoj pokojnoj ženi, bilo da su neke njene rukotvorine, odeća, obuća, rukopisi ili fotografije.

               Kao i svake godine od njene smrti, iz sanduka je pre polaska na put uzimao kožom ukoričeno Sveto Pismo. Tamna koža je upijala toplu svetlost fenjera, a izlizana, zlatna slova utisnuta na koricama su sjaktela. Pripadalo je njegovoj supruzi, a neke od stranica i dalje behu zamrljane njezinom skorenom krvlju. Prelistavao bi svetu knjigu u tmini praskozorja, a pogled mu se uvek zaustavljao na nekim od poslednjih stranica, gde beše najviše okorele krvi. Tada bi mu suze klizile niz borama izbrazdano lice, natapajući jedini čitljivi deo dveju krvavih stranica. Pisalo je:

 

1. I viđeh kad otvori jagnje jedan od sedam pečata, i čuh jednu od četiri životinje gdje govori kao glas gromovni: dođi i viđi.

2. I viđeh, i gle, konj bijel, i onaj što sjeđaše na njemu imadijaše strijelu; i njemu se dade vijenac, i iziđe pobjeđujući, i da pobijedi.

3. I kad otvori drugi pečat, čuh drugu zivotinju gdje govori: dođi i viđi.

4. I iziđe drugi konj riđ, i onome što sjeđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje, i da ubija jedan drugoga, i dade mu se mač veliki.

5. I kad otvori treći pečat, čuh treću životinju gdje govori: dođi i viđi. I viđeh, i gle, konj vran, i onaj što sjeđaše na njemu imađaše mjerila u ruci svojoj.

6. I čuh glas između četiri životinje gdje govori: oka pšenice za groš, i tri oke ječma za groš; a ulja i vina neće ni biti.

7. I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrte životinje gdje govori: dođi i viđi.

8. I viđeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime Smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast na četvrtom dijelu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zvjerinjem zemaljskim.

Otkrovenje Jovanovo, glava 6.

                

              Retko je ispuštao ikakve zvuke prilikom ovog "rituala", ali ove godine je zajecao. Osećao je da mu se bliži kraj, a to ga je više radovalo no što ga je plašilo. Znao je da ga ona čeka, tamo negde, gde god da je. Nežno je sklopio knjigu, te je prisloni grudima, a svoj pogled podiže ka tavanici. Poslednje suze mu se sliše niz naborane obraze, a zatim starac nežno odloži svetu knjigu u kovčeg. Pogled mu je i dalje lutao po sadržaju sanduka, s vremena na vreme uzimajući neke od malobrojnih predmeta. Okretao bi ih i obrtao po svojim starim šakama, više ih samo dodirujući nego gledajući, a iza bele i guste brade se u tami nije mogao nazreti njegov setni osmeh.

                Tek posle nekoliko trenutaka mirisanja, dodirivanja i prisećanja na sve lepe i ružne trenutke koje je sa njom proveo bi samo umorno uzdahnuo, kao da priželjkuje smrt, ostavio bi sve što je dodirivao, te bi iz sanduka nežno uzeo uredno savijeni dugi čojani kaput, menjajući setne misli za radosne. Kroz ledom okovani prozor se i dalje nije moglo ni nazreti da sviće, ali je on to znao. Znao je da sa druge strane Avale, na Istoku, tamu horizonta polako zamenjuje duboko plavetnilo i da se vreme za pokret bliži.

               Pre nego što bi pošao na put za bilo koje od naseobina, morao je prvo otići do potonulog Belog Grada, gde Tiha Braća svake godine vredno rade da iznenade decu sada već vaskrslog sveta. Čekao ga je dug put do Podrtnja, a Tiha Braća, uvek unapred obaveštena o njegovom dolasku, skelom su od Belog Grada do nekadašnjeg Kumodraža doneli sve poklone, vešto upakovane i uredno obeležene. Svake godine bi Nikolaj došao saonicama koje je vukao njegov verni prijatelj, konj Zvonko, do Leštana gde su ga braća čekala. Izgrlili bi se i izljubili, dok je Dajbog već oštro rasterivao tamu na Istoku, a zatim bi mu Braća pomogla da utovari sve na saonice, stavljajući najgrublje predmete na dno, a najdelikatnije na vrh gomile. Zatim bi lanenim kanapom uvezali hrpu poklona i pokrili je prastarim šatorskim krilom, još iz doba Juge, radi zaštite od snega. 

               Bez i malo zadržavanja posle završenog utovara, Nikolaj bi se pozdravio s Braćom triput se izljubivši s njima, te se bez i po reči zaputi ka Podrtnju starim Smederevskim putem. I Zvonko i on su put znali napamet, a njihov polazak ka Podrtnju je veselo pozdravilo Sunce, prolamajući svoje prve zrake kroz guste i sive oblake post-apokaliptičnog neba Srbije.