Poljubi me u vrat

Pocetak

Niko vas ne upozori na to da odrastanje boli i da sto ste stariji svijet sivi a vi sebe gubite.Laze ko kaze da mu je tinejdzreski period nesto najljepse jer svakako u tom periodu postoji dosta mracnnih dana.Sada imam 17 godina i sve bi dala da se mogu vratiti i ponovo imati 13-14 jer mi je tada najveci problem bio da li ce se profesorica naljutiti ako sam isvrljala svesku ili da li ce me drugarica osuditi sto sam pogledala film bez nje.Proslo je samo tri godine od moje 14god a zivot se okrenuo za 360 stepeni i sve je potonulo.Lagala bi kad bi rekla da sam dobro i da nesto ide na bolje.Volim da nabacim lazni osmjeh i da budem ona najpozitivnija osoba u drustvu a zapravo sam najlosije.Niko ne zna sta se desava u moja 4 zida i iskreno plasim se da bilo ko sazna.Lijecim svoje rane iznova i iznova ali se one sve vise i vise otvaraju.Problem je u tome sto se osjecam kao da sam sama a imam podrsku svih prijatelja,problem je sto mi se zivot sveo ja patnju i bol.Ponekad pomislil kako bi bilo mozda lakse da se preselim negdje ili da uradim nesto kako bi okoncala ovu bol,ali znam koliko je to nezahvalno prema mojim bliznjima.Zelim da se borim i zelim da budem bolje ali jednostavno nemam vise snage nemam vise volje i nemam vise zivota u sebi iako sam u najboljim godinama.Dok pisem ovo placem jer me boli kakva sam osoba postala.Mala ja bi bila razocarana i ljudi oko mene da znaju sta mi se desava bili bi razocarani u mene,izmedju ostalog i ja sam sada razocarana u sebe.Eto.Ja sam jedno veliko razocarenje i nista.Volim da se zamaskiram laznim samopouzadnjem i egom a zapravo tu masku skidam svaku vece kad legnem i ostanem sama.Zaboravim nekad ko sam,i sta sam postala.Bolja sam za sve i pokusavam biti tu za sve ali za sebe ne mogu biti dobra i to mnogo boli.Kupila bi sada jahtu i odolovila od svih problema i bila sama.Gadim se samoj sebi,ali ne zbog izgleda nego zbog osobe kakva sam.Lose sam,ne mogu reci da jesam i vi nikada necete saznati ko sam a meni ce biti mnogo lakse da istresem svoje emocije ljudima koje ne znam i koji nece biti pristrasni da mi govore isto kao drugi.Posveti se sebi,ti si dobro,proci ce,budi bolje,kako on moze biti bolje,kako ona moze.Znam znam znam ali ja ne mogu.Gubim samu sebe a od nedavno plasim se da sam se vec izgubila.Kuda idu ljudi poput nas i kako zavrse ljudi kao mi,da li su na kraju ipad srecni ili ostaju sami u svom bolu zauvijek.