Una u velikom gradu

7.

Ne stižem ni da proverim jer se ponovo zakucavam u neku gromadu. Kakav je ovo dan!?
Neko mi nežno podiže glavu i primećujem dečka od jutros, zbog kog sam se ispolivala kafom.
"Kakav sam ja srećnik. Ceo dan razmišljam o tebi i pitam se kako da ti nadoknadim štetu. Mogu li da te častim kafom? Da ti kupim majicu? Samo želim da popravim štetu. Vidim da si promenila majicu. Pretpostavljam da onoj nema spasa."
Odmičem se za korak i posmatram ga. Grube crte lica, ali pitome oči. Sav u mišićima. Bokserski nos.. Zaključujem da je to jedan od komšija sa sprata o kom je Zoća pričao.
" Hvala. Nema potrebe. Kafu sam nadoknadila. Majicu je Mira sredila, hvala Bogu, jer mi je to bila omiljena majica. Ne znam kako bih ti to oprostila. Izvini, sad moram da idem."
Vidim da se smeška krajem usne.
"Ako je Mira sredila, onda smo komšije. Možemo li bar da se upoznamo? Imam utisak da si bacila moju vizit kartu, pa pošto od poziva nema ništa, bar da se upoznamo.
" Una. A sad moram da idem. Ćao. "
Žurim kući kao da me čeka muž sa decom, a ne gajba puna ludaka. Ali divnih ludaka, na čelu sa mojim omiljenim ludakom Vojom.
"Zar ne želiš da znaš moje ime?" dobacuje gromada, ali vrata lifta se već zatvaraju. Nije da me mnogo zanima. Ovih dana sam upoznala toliko ljudi, da mi novi, nisi potrebni neko vreme.
Na putu do kuće, stiže mi poruka sa nepoznatog broja.
"Drago mi je što tebi nije zapao sportski deo, jer sam pomalo ljubomoran. Ali mi se dopada kako si iskulirala komšiju. B.".
U momentu shvatim da je to Bane i osvestim se da mu se baš dopadam, ali pošto sam neiskusna u tim igrama, moram da smislim šta dalje.
Jedno je sigurno. Ni on, ni ja, nismo ravnodušni.