•| Na Ljubav Naseli |•

8

*Sutradan, 14:30h*
U kafiću

Sedeli smo Dusan, Vanja, Jovana i ja u jednom od nasih omiljenih kafica u Torinu, Caffè Monumento. Uzivali smo pijuci kafu, jeduci cokoladne kroasane i smejuci se. Jednostavno je sve bilo predivno.

U jednom trenutku, dok su momci raspravljali o necemu oko reprezentacije i predstojeceg Svetskog Prvenstva, Jovana i ja smo pricale o tome kako su ona i Vanja konacno usli u vezu.

"Pa pricaj sestro! Kako, sta i kad se desilo?"

Pitala sam ju uzbudjeno, na sta se ona nasmejala.

"Paa nista, mi smo setali sinoc kao i svaku vece kroz Trg Svetog Karla. Sinoc je bas bilo lepo vreme i mnogo carobno je izgledalo sve oko nas. Nakon nekog vremena, videla sam da je nesto nervozan, pa sam ga pitala sta mu je, i tu mi je priznao da mu se vec duze vreme svidjam ali nije znao kako da mi kaze i da li cu ja da uzvratim njegova osecanja. Ja naravno jesam uzvratila i tu me je pitao za vezu i poljubio po prvi put."

Meni su oci pocele suziti od srece, zbog cega me Jovana uhvatila nezno za ruku i nasmejala se.

"Ma daj ludaco, nemoj da mi radis too. Dosta sam sinoc plakala."

Obe smo se nasmejale i videla sam kako su se njih dvoje slatko pogledali, sto je u meni probudilo ogromnu srecu, ali i malo tuge nekim delom.

Znam da trebam da budem srecna za njih oboje, i jesam, ali opet jednim delom osecam malu dozu... ljubomore. Ne zato sto sam ja mozda zaljubljena u Vanju ili nesto, daleko bilo. Nego zato sto mi je krivo sto Dusan i ja nismo nikad bili toliko bliski kao njih dvoje. Nismo ni mogli nakon sto smo odlucili da zivimo zajedno - on zbog fudbala, a ja zbog trazenja posla. Nikako nismo stigli da imamo vreme za samo nas dvoje.

"Opet razmisljas o necemu ljubavi? Jel' opet nesto lose?"

Trgnuo me iz misli Dusanov tihi glas, koji se cuo sa moje desne strane, gde je i sedeo.

"Ma ne, samo sam mnogo srecna za njih dvoje."

Rekla sam tiho, jer su Vanja i Jovana nesto pricali, pa da ih ne bi ometali. Dusan me pogledao cudnjikavo, jer je znao da lazem, ali nije vise imao snage da se bori sa mnom, pa je samo cutao i klimnuo glavom.

Ostatak druzenja je prosao lepo, i nakon 3 sata sedenja, odlucili smo da se razidjemo i odemo svojim domovima da odmorimo. Pozdravili smo se sa Vanjom i Jovanom i seli u svoje auto.

Do stana nam je trebalo otprilike 20 minuta, i iz nekog razloga, Dusan je celo vreme vozio bez reci, sto je bilo veoma neobicno od njega. Inace je uvek pricao o tome kako mu je bilo lepo sto smo ovako proveli vreme zajedno, ili bi me uhvatio za butinu, ali ovaj put bas nista.

"Jesi okej, ljubavi?"

Odlucila sam da ga pitam nakon nekog vremena.

"Ma ja jesam, ali mislim da ti bas i nisi. I mnogo mi je krivo sto mi to ne govoris."

Ostala sam bez reci. Skrenula sam pogled sa njega i razmisljala sta da mu kazem, ali jednostavno nisam znala sta bih rekla. Ne mogu mu samo reci kako zelim da budemo kao Jovana i Vanja, jer bi ispalo da sam ljubomorna na njih.

"Pa nije mi nista, rekla sam ti vec-"

"Ali znam da me lazes. Zajedno smo vec 4 godine, pobogu Tino. Zar mi i dalje ne verujes?"

Ucutala sam.

"Verujem ti, naravno da ti verujem, samo..."

Rekla sam i stala, smisljajuci kako da mu kazem to sto mislim a da ne zvuci lose.

"Samo?"

"Samo se i dalje brinem za nas odnos sada kad se vratimo svojim obavezama..."

Sada je on ucutao. Skrenuo je pogled sa mene nazad na put.

"Znaci opet to... Tino, rekao sam ti vec sve sto mislim za to, i to se nece promeniti. Nemas za sta da brines. Necemo se vracati na staro. Zar si toliko skepticna? Zar sumnjas u mene? U nas? "

"Ne sumnjam, ljubavi. Izvini molim te, shvatila sam i preterala sam... Prestacu da razmisljam o svemu tome i samo cu pustiti da sve ide svojim tokom, pa sta bude, bude."

On me ponovo pogledao i blago se osmehnuo.

"Volim te, Tino."

Uzvratila sam mu isti osmeh.

"I ja tebe, Duci."

Nakon par minuta smo stigli kuci i odlucili smo da narucimo sebi veceru, jer nam je bilo mrsko spremati bilo sta. Narucili smo meksicku hranu i uzivali u njoj dok smo jeli i pricali.

Smejali smo se celu vece i pricali kao nikada do tad. Jedno drugom smo se otvorili sto se tice mnogih stvari koje nismo znali jedno o drugom i koje cak nismo ni hteli da se saznaju. Pricao mi je o svom teskom detinjstvu i kako je kao mali dosta rano izgubio svog brata, a ja njemu o tome kako sam i ja izgubila svoju sestru, Marinu, koju nisam stigla ni upoznati kako treba.

Plakali smo jedno drugom u narucju, smejali se, pricali, nervirali se, ali po prvi put, osecala sam se kao da smo konacno imali normalnu vezu. Mnogo lepo smo proveli tu vece, i nakon nekog vremena, konacno nam se prispavalo. Legli smo u krevet i zaspali zagrljeni.

Nikada mi nije lakse bilo zaspati nego tu vece. Osecala sam se toliko divno, ispunjeno i sigurno u njegovim rukama. Uvek sam, ali ovu vece pogotovo.

Nesto u meni je govorilo da ce ipak sve biti okej. Da cemo zapravo imati konacno normalnu vezu i dobar odnos, za razliku od pre. Da je Dusan u pravu i da cemo konacno uzivati u zajednickom zivotu i ljubavi. Da se mozemo radovati nasoj buducnosti i, ako Bog da, buducoj porodici.

Da...

...sve ce biti okej.