Ranč ispunjenih snova🔚

1

 – Dobra si ti cura, jako dobra. Bit će to sve u redu. Uskoro ćeš imati svoje prvo ždrebe pored sebe. Bit ćeš majka prvi put i znam da ćeš biti odlična.

Spustim čelo na njenu njušku i sklopim oči. Ostanem tako nekoliko sekundi dok me Alda ne prepadne svojim glasom.

– Alina jednom ćeš morati izaći iz ove staje. Prestani stalno bdeti nad tom kobilom. To što se ne odvajaš od nje neće učiniti da se ona ožrebi ovog trena bez bola i pomoći veterinara. Nisi magična i ne možeš je spasiti onoga što je čeka.

– Znam da ne mogu, ali mi je lakše kada sam ovde.

Ona priđe pa mi pređe dlanom po leđima nekoliko puta.

– I nama nedostaje tata, Alina. Možda to ne pokazujemo pred svima, ali i nas je slomila njegova smrt.

– Naravno da jeste, ali vas dve ste bile daleko, mama i ja bile smo uz njega svo vreme. I sve ovo... Ovaj ranč i životinje, zemlja i šuma, sve što je toliko želeo konačno je dobio i nije stigao da uživa u svemu ovome.

Kroz telo mi prođe jeza uzrokovana ogromnom tugom koju ne prestajem osećati.

– Toliko se radovao; ovo mesto je njegova ljubav, njegov mir nakon toliko godina rada i kada ga je konačno dobio... Ugasio se.

– Šta ću sada Alda? Šta ću sa svim ovim? Ja ne znam da se brinem o ranču. Provela sam ovde samo dva meseca. Jesam naučila o životinjama i ponešto o zemlji, ali to je jako malo.

– Imaš tu ljude koji se znaju brinuti o svemu Alina. Prepusti brigu drugima.

– Ne mogu to. Tata je ranč ostavio svima nama. Mami, tebi, Alison i meni. Ne možemo samo prepustiti njegovu ostavštinu nekim radnicima. Posavetovati se možemo s njima, ali ne možemo samo ostaviti...

– Šta želiš od nas Ali? Želiš da ostanemo ovde i postanemo... rančerke? Ne možemo to. Imamo život u gradu, Alison ima ozbiljan posao, ja završavam studije, ne možemo ostati ovde.

– Znači ostavit ćete nas same? Mamu i mene?

– Nije da to želim Alina, ali jasno ti je da..

– Jasno mi je. Vaš život je u Lawrencu, moj je ovde, izvan njega. U Kanwaki. Neću napustiti svoj posao, niti ću ostaviti ovaj ranč.

– Niko to ni ne želi, samo ti kažem, ako misliš da ne možeš sama, ostavi to drugima. Ljudi koji ovde rade znaju se bolje od tebe brinuti za sve.

– Naučit ću.

– Nije ovo život za nekoga poput tebe Ali.

– A, šta jeste?

– Ti si učiteljica u osnovnoj školi, za to si se školovala, za to si marljivo radila. Ne da budeš rančerka.

– Ali, ovo je očev san. Nedosanjan. Nije stigao uživati u ostvarenju istog.

– Mi nismo rođene za ovo Alina. Ovo je bio očev san, njegova ljubav, nije tvoja i nije naša.

– Žao mi je što odlazite, nadala sam se da ćete ostati uz nas.

– I meni je žao, ali ovo nije život za Alison i mene i nećemo se zbog toga što oca više nema okrenuti i zaustaviti naše živote. Volimo vas, ali imamo...

– Razumem.

Zagrlim je čvrsto i poljubim. Teskoba koju osećam u grudima mrvi mi nutrinu poput suvog krekera, ali znam da nemam pravo tražiti od svojih sestara da ostave sve i dođu ovamo pomći mami i meni da vodimo ranč koji je bio ispunjena životna želja našeg oca. Ranč u kojem je uživao samo tri meseca, a onda se jedne večeri samo srušio, da bi tri dana kasnije u bolničkoj sobi zauvek otišao.

* * *

Stojim ispred ulaza na ranč, na čijoj je velikoj drvenoj kapiji ispisano: Ranč ispunjenih snova. Gledam u svako slovo ponaosob, i sećam se koliko se otac radovao kada su taj znak postavljali na drveni luk, izrezbaren kod lokalnih majstora.

Radio je naporno ceo svoj život, penzionisao se i ostvario si san da kupi ovaj ranč. U tome sam mu i ja malo pomogla jer sam prije same kupovine ovog mesta počela raditi u Kanwaki kao učiteljica. Pronašla sam ranč na oglasniku, a on se na prvi pogled zaljubio u sve ovo.

U očaravajuću lepotu prirode, u šum reke, u savršeno zelena stabla šume, u kuću koja je građena sa puno duše i u kojoj bi svako mogao biti srećan. I imao je još sto razloga za zaljubiti se u ovo mesto, jer to je tako lako. Majka je zavolela ranč baš kao i on na prvi pogled, a ja sam se vrlo brzo iz unajmljenog stana u gradiću preselila ovde.

Dosta životinja je već bilo tu, a otac je kupio još nekoliko konja, desetak krava i ovce. Mama je opet želela puno kokoški i komad zemlje na kome može uzgajati svoje povrće.

Maj mesec je počeo i temperature počinju da rastu, a to je idealno vreme da se ona zavuče u svoj komad vrta i skrene misli makar na kratko s toga koliko joj njen suprug nedostaje.

Prošlo je osamnaest dana od kako smo sahranili mog oca, rana je još sveža i otvorena, a verujem da će ostati takva još dugo vremena.

Znam da je on voleo sve svoje kćeri podjednako i da smo mi volele njega i uvek ćemo, ali ja sam nekako uvek bila blizu njih, nikada nisam poput Alison i Alde izbivala iz roditeljskog doma mesecima. Provodila sam puno vremena s njim, a sada mi je sve to ostalo samo za sećanje.

One noći kada se uhvatio za levu stranu grudi i pao na pod u kuhinji znali smo da ćemo ga izgubiti. U bolnici su pokušali sve, ali i mama i ja smo znale. Osetile smo to. Otišao je, ostavivši sve ovo, ovaj san koji je samo na kratko oživeo. A, ja ne mogu da prepustim ovo nikome i ničemu, ovo je uspomena na njega koju ću kako znam i umem održavati živom. 

Pozdrav svima na početku nove priče. Došla je skupa s nekim idejama, ostavljena za kasnije, ali evo malo je bila glasnija od drugih i ipak je izvojevala objavu. Romansa ovaj put za sve koji vole.