Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Širom otvaram prozore kako uđem u ambulantu, istina, održavana je čistoća dok me nije bilo, ali ako se ne vetri dan, dva krenu da se osete te stare zahrđale cevi i ova dotrajala zgrada počne pokazivati svoje pravo lice.
Svučem najlonski prekrivač sa stola i krenem redom sve sređivati.
Ja sam jedini veterinar u Kanwaki, a dok me nije bilo kolega iz susednog grada je dolazio i obilazio rančeve, kako tuđe tako i moj. Sada sam opet tu, život mi se jeste promenio, ali ne planiram kukati zbog toga, već baš naprotiv pokušat ću izvući najbolje od svega.
Vraćam se svom poslu od jutra do popodne, a kasnije se posvećujem ranču i svemu onome što volim tamo, a iskreno volim sve. Volim zemlju, životinje, volim onu ludu šumu i sve njene stanovnike, reku koja protiče na samom obronku rančeva smeštenih u tom jednom nizu...
Mogao sam nakon završenih studija ostati u velikom gradu, mogao sam biti doktor za kućne ljubimce i sitne životinje, ali moje srce uvek je bilo na Rhodes ranču i tako će biti zauvek.
– Pa nek' sam proklet, ljudi moji je li ovo moguće? – ne moram se ni okrenuti da znam kome ovaj glas pripada, ali to svejedno učinim. – Doktor Caius Rhodes, glavom i bradom se vratio u grad. I–ha! – priđem pa ga zagrlim pozdravljajući.
– Kako si Devone–devile, prošlo je skoro dva meseca od našeg zadnjeg susreta.
– Ne tako dobro kao ti, ali ono, držim se. – pogleda svuda okolo, vidi da je sve skoro spremno za rad, pa zadovoljno protrlja ruke.
– Da, počinjem ponovo sutra – kažem i prije nego pita.
– Doktor Rhodes ponovo jaše! To te ja pitam!
– Pa, ne jašem još, ali mislim da ću to uraditi danas. Tako mi je nedostajalo zajahati Scorpia.
– Znači li to da se i ja vraćam na posao? Želiš li me još uvek u svom timu?
– Naravno. Mislio sam te pozvati kada dođem kući, na piće i da proverim jesi li slobodan.
– Uvek sam slobodan. Znaš da sam ove poslove imao samo privremeno dok te nije bilo, za tebe sam uvek tu.
– Hvala ti Devon.
– Kako je ona? – pita za Rosu, pa obori pogled. – Još uvek mi je teško zbog onoga što joj se dogodilo.
– Teško je svima, ali ne možemo živeti sa teretom na svojim srcima. Ljudsko srce je jako, može podneti toliko toga, ali kada na njega natovarimo preteško breme bola... zna da klone. A, ona je dobro. Bit će dobro. Ostavio sam je u školi, doveo sam je da se upiše, ali želela je ostati malo sa drugarima iz razreda i novom učiteljicom.
– Znam da ćeš uspeti da maloj Veverici obezbediš srećan život. Ti to možeš. Još kada bi joj našao i... kumu, pa to bi bilo senzacionalno.
– Nećemo na tu stranu DevIL. Ti vrlo dobro znaš šta današnje žene misle o rančerima. Ne treba mi da se vežem za neku takvu niti to želim.
