Iskra Belog meseca - III Knjiga

03. "Skinuću zvezde sa neba za tebe"

Varnice plamena plesale su u vazduhu zajedno sa dimom koji se rađao iz udaljene vatre. Hladna zemlja naterala je njeno telo da se najteži, Arsenios i Aleuriona su prezrivim pogledom gledali u demone pobunjenike koji su držali oružje u rukama, u takvom položaju koji je jednostavno govorio: „Ubićemo vas, zemlja će biti isprljana vašom krvlju, a tela će rasporiti neka divlja životinja, jer mi ovde u Tenebrisu ne podnosimo vile i čvrsto smo protiv sklapanja brakova sa istima, čak iako je seme tog braka posadio naš najcenjeniji vladar." Oni su znali da moraju da se spasu, da upotrebe svu svoju snagu kako bi naučili ovu nestašnu dečicu, koja su pomislila da poseduje moć da skinu krune sa glava vladara, da je njihova mašta previše procvetala. Najviši među njima, je istupio i stao ispred Arseniosa i Aleurione, odmerio ih je pogledom i prezrivo frknuo.

„Od svih prelepih Demona koji postoje u našem kraljevstvu, naš vladar je morao da izabere ovu...", oči su mu gorele od besa i prezira dok je gledao u Aleurionu. „Ovu vilu!", ispljunuo je te reči sa gađanjem, kao da su one bile neki otrov koji se slučajno našao u njegovoj usnoj duplji.

Arsenios je ustao sa poda, dok je krv u njegovim venama kiptela, mračni osmeh zasijao je na njegovom licu. Jedan od pobunjenika ga je napao mačem, no Arsenios je ispružio ruku prema njemu i vrela vatra spalila je mač i Demona. Vikao je od boli, ostali demoni su nasrnuli na Arseniosa, ali crne senke su krenule da se granaju iz njegovog tela i napadaju sve što se kretalo. Krv je letela na sve strane, a vrisci su odjekivali šumom. Aleura je sa podlim osmehom posmatrala smrt čiji je miris ispunio vazduh, nije ni primetila da se iza nje prikradao demon. On je skočio na nju i oborio je na pod, izvukao je svoj nož i spremao se da ga zarije pravo u Aleurin vrat, ali ona je bila brža. Za čas ga je udarila kolenom u stomak i kada se demon presavio, ona je iskoristila tu priliku i otela mu nož iz ruku. Krv se prolila po njenom licu kada je hladno sečivo iseklo vene njegovog grkljana, uhvatio se za vrat, dok se svet pred njegovim očima gasio. Njegovo beživotno telo je mlitavo palo na zemlju.

„ALEURIONA!!", povikao je Arsenios nakon što je ubio i poslednjeg Demona svojim mračnim moćima, brzo je došao do nje i pružio joj ruku da ustane. „Da li si dobro, ljubavi moja?"

„Sada jesam. Hvala ti što si me spasio, ljubavi", svoje ruke obavila je oko njegovog vrat, a on oko njegovog tela, dok je osećaj sigurnosti obavio čitavo njeno telo.

Polako je njeno lice odvojio rukama, a onda brzu spustio svoje usne na njene. Noćne ptice gledale su mračnu zvezdu kako sija u njihovim dušama. Uživao je u njenim dodirima, bio je spreman da sruši čitav svet za nju, jer njegova ljubav prema njoj je bila veća od samog kosmosa. Iako mnogi građani Tenebrisa smatraju da je Arsenios najokrutniji vladar, on to nije bio, barem ne za nju. Za svoju supernovu, koja kao da je njegovu dušu iz senke usamljenosti izvela na svetlost spokoja i sreće.

„Hajde da nastavimo putovanje prema Akrimu", reče on prekidajući njene vatrene poljupce.

„Dobro", klimnula je glavom, a onda pogledala u gustu šumu koja ih je okruživala sa svih straha, tela mrtvih ratnika ležala su na podu, samo par njih je uspelo da se izvuče. „A kako ćemo otići do Akrima? Više nemamo kočiju."

Arsenios je izdahnuo, a onda odmahnuo glavom. „Izgleda da ćemo večeras morati da prespavamo u šumi, moja Boginjo..."

* * *

Cadence, Lucia, Yolantha i ostali Aleurionini prijatelji sedeli su u Theovim odajama i razmišljali o tome kako njihovu Aleuru, njihovu nadu mogu izvući iz senke zla. Usamljeni plamen sveće goreo je i topio vosak koji je sporo klizio niz istu. Luciine oči boje karamele gledale su u crveno nebo, tama je progutala čitavu prostoriju zajedno sa negativnim mislima koje su se kovitlale u svačijoj glavi. Neprolivene suze su se caklile u Herosovim ledenim očima, njega je gubitak pogodio jače od bilo koga, dok su ostali osećali samo njegove strele, on je imao osećaj da se čitav arsenal oružja zario duboko u njegovo srce. Ubio sam rođenog brata!, nije mogao da se pomiri sa njegovim gubitkom, a još više nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je on bio taj koji je presekao klupko njegovog života. Bio je marioneta, Arsenios mu je dao makaze, a Nehelenia i Ragar je povlačila konce i tako ga kontrolisali da ubije rođenog brata. Sada je Ragarov duh nestao, a Heros se nadao da on gori u samoj krvavoj vatri Sveta mrtvih. Još više je želeo da se osveti Nahelenii i Arseniosu, za sve što su uradili njegovom bratu, Aleuri i njemu. Neću se smiriti dok ih ne vidim mrtve!, stezao je pesnicu, dok je misao prolazila kroz njegovu glavu. Yolantha je gledala čini u nekoj staroj knjizi koju je donela iz biblioteke, ali ništa o nakitu nije mogla da nađe, navalila se laktovima na sto i besno prolazila prstima kroz svoju srebrnu kosu.

„Šta ćemo da radimo?", upitao je Talarin, nervoza je grizla vazduh koji je bio hladan kao sam led, prozori su bili otvoreni, a hladna kiša pljuštala je po čitavoj Omnii. „Kako ćemo vratiti Princezu?"

„Imala sam jedan jako čudan san sinoć", započela je Lucia, pogledom je prešla preko zbunjenih lica njenih prijatelja. „U njemu sam videla nakit, identičan nakit koji je Arsenios koristio u ritualu."

„Ne razumem? Zašto si sanjala taj nakit? I kako nam on može pomoći da vratimo Aleuru?"

„Razmislite malo. Nakit je bio taj koji je pretvorio Aleuru u Demona i nakit je bio taj koji je Krvavi mesec pretvorio u Crni. On je odgovoran za sve! Yolantha, da li znaš od čega je napravljen nakit koji je Arsenios koristio na ritualu Crnog Meseca da bi Aleuru pretvorio u Demona?"

„Da, naravno. Koristio je Opsidijan, to je sveti kristal Tenebrisa."

„Yolantha, da li je moguće uništiti Opsidijan kristal?", u njenim očima blistala je nada.

„Koliko znam nije moguće uništiti Opsidijan. Tako da je i nakit neuništiv."

Nada koja je blistala u Luciinim očima se istog trenutka ugasila. Svi su razočarano izdahnuli u isto vreme, nikome nije bilo do priče. Služavke su im donele hranu i piće, ali nikom od njih se nije jelo, niti pilo. Sve o čemu su oni mogli da razmišljaju bila je njihova ugašena nada. Njihova super nova, je eksplodira i pretvorila se u super masivnu crnu rupu koja je krenula da guta i uništava svu svetlost koja je postojala u ovom svetu. Svakakve emocije su vibrirale u vazduhu, od tuge i razočaranja, pa to besa. Heros više nije mogao da podnese tišinu, naglo je ustao sa stolice i napustio prostoriju, snažno zalupivši vrata. Theodoros je krenuo za njim, ali Lucia ga je zaustavila.

„Nemoj", preprečila mu je put. „Pusti ga malo samog sa svojim mislima, treba da se izduva. Prošao je kroz previše toga."

„Ja samo... ne želim da Princ Heros prolazi kroz to sam."

„Znam...", zagrlila ga je tužno i slomljeno, jer njena duša je bila takva. Slomljena.

* * *

Vetar je napadao balkon na kome je stajao Heros, njegova plava kosa letela je zajedno sa vazduhom. Njegove oči gledale su u crno nebo koje je svakog trenutka delovalo da će se srušiti na čitav grad. Bes je ključao u njemu kao nikad pre, a tamna moć koju je imao u telu, pretila je da se proširi iz njegovog tela poput talasa. Na terasi mu se iznenada pridruži Evelina, njene zelene oči gledale su u daleku šumu koja je bila živa ograda zamka severne Omnie, nešto se komešalo u njoj, i ona oseti nervozu kako joj teče venama. Duboko je udahnula vazduh ispunjen svežim mirisom tek procvetalog cveća koji su bili posađeni na livadi ispred šume.

„Ubio sam ga", Herosov glas je pucao od bola. „Izdao sam sve vas... odveo sam Aleurionu vladaru Senki Zla, za njega izvršavao taj prokleti ritual koji ju je uništio i najgore od svega... ubio sam rođenog brata... jer je onaj bedni Ragar kontrolisalao moje telo."

Lina se okrenula i pogledala Herosa čije su slomljene reči tekle poput vode sa njegovih usana. „Nisi ti kriv", stavila je ruku na njegovo lice, Heros nije želeo da se suoči sa pogledom njegove majke. „Tama je kriva, ne ti. Prestani da kriviš sebe za ono što se trenutno dešava, tama je oduvek bila prisutna u ovim zemljama."

„Samo nikada nije bila ovoliko velika!", vikao je Heros glasom koji se lomio, tamna energija iz njegovog simbola krenula je da blješti. „Ona je još uvek tu... To prokletstvo! Naše prokletstvo. Kako da živim sa njim?! Ta tamna energija je ono što je privuklo Ragara, koji je spavao i Nehellenia je iskoristila priliku najmračnijeg trenutka da ga probudi! Da iskoristi moje telo kao domaćina, da me zle sile iskoriste!"

Evelina je sa tugom u očima posmatrala svog sina. Želela je da mu priđe, da ga uteši, da mu kaže da će sve biti u redu. Kao kada je bio mali i Herosov san su prekidale noćne more, ona je uvek dolazila i tešila ga. Ali, sada... Sada nije znala kako da ga uteši, kada je znala da je tama krenula da pada na sve stanovnike Omnie. Heros je nastavio zamišljeno da gleda prema dalekom horizontu koji se gubio u velikom oblaku tame koji se širio po čitavoj zemlji. Iznenada, njihove oči uočiše dve prilike kako se polako približavaju zamku, jedva prilika je pridržavala drugu koja je hramljala do dvorca. Heros namršteno skupi obrve.

„Šta se dešava?"

„Sigurno nešto loše", Evelina je napustila balkon brzim hodom, Heros ju je pratio.
Evelina i Heros su izjurili iz palate, u pratnji nekolicine stražara. Heros i Lina su isturili bradu i ispravili ramena, jer uprkos teškoj situaciju oni su bili svesni da sada moraju kmetovima i vojsci pokazivati striktnu dominaciju koja im je od rođenja tekla venama. Evelinino lice se premada, iz izgleda čvrstine i snage, preobrazilo u izgled straha i uznemirenosti kada je videla stražare krvave i povređene.

„Šta se desilo?!", vrisak je izašao iz Lininog grla kada je videla povređene stražare. „Olivere, Ethane... Ko vas je napao? Gde su Mario, Lucas i Aron?"

„Mrtvi su Vaše Visočanstvo", odgovorio je Oliver koji je pridržavao povređenog Ethana. „Napala nas je grupa demona dok smo prevozili lekove i ostali medicinski materijal za palatu, samo smo Ethan i ja uspeli da se izvučemo, ali demon je gadno ranio mog prijatelja. Ostali su raskomadani, niko sem nas dvojice nije preživeo."

„Oh, tako mi svemoćnih Bogova Caeluma! Ovo uopšte nije dobro!"

„Da li neko stoji iza napada? Da li ste uočili možda njegove najbliže sluge?", Herosov stomak se okrenuo naopačke zbog straha da bi Aleura mogla da stoji iza jednog ovakvog krvoločnog napada na vojnike.

„Nažalost, Vaša Visosti nismo ništa uočili. Gledali smo što više njih da pobijemo i sprečimo ih da dođu do zamka, kao i da spasimo žive glave. Nažalost, samo smo Ethan i ja to uspeli."

Vazduh je preneo zvuk tihog režanja do njih, svi vojnici su stali u gard, Heros je napravio par koraka prema žbunju čije su se grane preteći zatrese, par listova je opalo sa istih. Dah mu je stao, a srce kucalo brže neko što je ikada pamtio, strah mu je tekao venama dok je slušao zvuke smrti kako idu prema njima. Jezivi krici postajali su sve glasniji iz sekunde i sekundu, a onda je iz senke šume istrčao Darkus, očima boje krvi gledao je Herosa kao svoj sledeći obrok. Heros se nije pomerao, nastavio je da gleda oči koje će mu ubrzo doneti smrt, jer zašto živeti ako te je ono za šta si živeo potpuno uništilo? Izgubio je sve, Tatiannu, brata, Aleuru, čast i sreću. Zašto sada ne bi izgubio i život? Njegov otac je u komi zahvaljujući njegovoj tami, bio je siguran da će anđeli i njegovu dušu uskoro odneti u sveta nebesa. U daljini, Linin glas je vrištao od straha za život, sada jedinog sina.

„HEROSEEE!!!"

Ali Herosu više ništa nije bilo bitno, jer on je izgubio sve. I sada je bio spreman da se preda zagrljaju smrti, raširio je ruke i zatvorio oči, dok je vuk skakao na njega neverovatno visoko. Otvorio je čeljusti, a miris truleži zasmetao je Herosu, ali oči nije otvorio, ovo je ionako bio kraj za njega. Umreće sada i ovde, a pamtiće ga kao princa koji je pao pod lukave čini tame. Još samo par centimetara, par sekundi i sve će biti gotovo, šarenilo ovoj sveta u kojem je preživeo samo nesreću i smrt, progutaće tama. Možda će u toj tami pronaći svoju jedinu iskru mira. Možda...

„Ventus rosa!", začuo se glas iz daljine, a napad vetra udario je Darkusa silovito i oduvao ga u daljinu.

Heros je otvorio oči, smrt ga nije uzela, vuk je podalje od njega ležao, a onda je otvorio svoje oči i krenuo da se podiže na noge. Koplje je letelo kroz vazduh i vreme, a onda se zarilo pravo u Darkusov vrat. Vuk crne magije je zacvileo, a onda se njegovo beživotno telo srušilo tačno pred Herosovim nogama. Do njega je dotrčala Evelina, hladne reke boli i straha tekle su iz njenih očiju, a usne su ispuštale drhtave jecaje, dok je čeličnim stiskom grlila Herosa. Heros je stajao zbunjeno i izgubljeno, u daljini začuli su se zvuci još jačeg režanja, a onda je iz šume istrčalo na stotinu demona. BEŽI!!!, vikali su glasovi u njegovoj glavi, ali njegovo telo nije moglo da reaguje na vreme, četvoro Demona nasrnulo je na njega svom snagom, jedan ga je potkačio repom, i Heros je pao u stranu. Njegovo telo je teško krvarilo, jauknuo je od bola kada je pao na zemlju. Njemu je brzo prišla Lina, sa njom je bila i isceliteljka Ormana, kleknula je pored njega, dok su se vojnici oko njih borili, a krv farbala zelenu travu u svoju dobro poznatu crvenu boju.

„Herose, HEROSE!!!", vrištala je Evelina, iz njenog grla širili su se zvuci straha.

„Mama..."

„Sve će biti u redu, sine moj. Mama je ovde", mazila je lice svog sina, a onda podigla pogled prema Ormani. „Ormana, moramo smesta da ga odvedemo u ambulantnu prostoriju, Heros gubi krv!", kraljica Evelina je uspaničeno posmatrala krv kako teče iz njegove rane, zamahnula je rukama i Heros je krenuo da lebdi.

Brzo su ušli u zamak, dok su vojnici oko njih ginuli. Skrenuli su u levi hodnik i stepenicama se spustili do ambulante. Evelina je spustila Herosa na jedan od kreveta, koji se na svaki pokret grčio od bolova. Ona je kleknula pored njega, Ormana je uzela beli kamen i stavila ga na Herosove grudi, zatim je počela da priča neke čini sebi u bradu. Heros je vrištao, bol koja je putovala njegovim telom bila je nepodnošljiva, jako je stezao vilicu od nje. Suze su krenule da teku iz njegovih safirastih očiju. Lina ga je milovala i govorila mu neke reči utešnim glasom, ali Heros nije mogao da ih razume. Mrak je padao na njegove oči, a zatim ga je progutao, njegova glava je onesvešćeno utonula u pamučni jastuk.

* * *

Aleuriona je usnulo ležala na zemlji, dok je Arsenios milovao njeno lice i smeškao se kada je osećao njenu svilenu kožu pod svojim prstima. Pomerio joj je pramen kose sa vrata, a potom spustio poljubac na njega. Aleura je u tom trenutku otvorila svoje oči i pogledala u svog voljenog. I dalje su ležali u šumi, crveno nebo je cvetalo iznad njih, a crni mesec je bacao svoju senku na njene oči boje rubina. Njene usne savile su se u osmeh, a onda su brzo pronašle put do njegovih i zalepile se za njih. Arsenios je izdahnuo kada je osetio vrelinu Aleurinih usana, iako je napolju bilo hladno, njegovo srce grejala je vatra. Odvojio se malo od nje, kako bi njegove oči mogle sporo da lutaju preko živog portreta, jer Aleura je bila lepa kao i crni biser u školjci.

„Dobro jutro", reče on glasom mekanim poput perja. „Kako je spavala, moja Boginja?"

„Dobro jutro. Dobro, bilo mi je toplo, zato što si ti bio pored mene."

„Uvek ću biti pored tebe, srušiću čitav svet za tebe. Skinuću sve zvezde sa neba za tebe, da li bi želela tako nešto?"

„Da skineš sve zvezde sa neba?"

Arsenios joj je klimnuo glavom, dok je Aleura sumnjičavo gledala prema njemu. Nasmejala se na glas, a onda ga još jednom vatreno poljubila. Arsenios je ustao sa zemlje, a onda joj pružio ruku, ona ju je smelo prihvatila i vratila se na noge. Arsenios se udaljio od nje, dok ga je ona zbunjeno posmatrala, njegove oči progutala je tama, on je pljesnuo rukama, a zvezde koje su sijale na vatrenom nebu, sada su se spustile i zaplesale oko Aleure. Na njenom licu ozario se osmeh, dok je posmatrala kako svetlucave iskre poput svitaca lepršaju oko nje i padaju pravo na njenu crnu haljinu. Njena crna haljina je sada sijala i izgledalo je kao da je Arsenios spustio čitavo nebo za nju kako bi od njega skrojio haljinu, izdah oduševljenja prolio se sa njenih usana rumenih kao plod jagode.

„Oh, Arseniose...", pogledala ga je, a u njenim očima Arsenios prepozna ljubav.

„Da li ti se sviđa?", njegove reči bile su nežnije od vetra koji je milovao njihovu kožu, njeno srce od njegove iznenadne blizine brže zalupa.

„Ja... Božanstvena je, nikada nisam nosila lepšu haljinu. Hvala ti. Skinuo si zvezde", nasmejala se i zavodljivo zagrizla usnu.

Arsenios je ponovo pljesnuo rukama, i ovog puta tama i senke su progutale čitavu šumu, Aleura se izgubila u njima. Pogledom je lutala po mrklom mraku, tražeći svoju mračnu zvezdu koja je sada sijala srebrnim sjajem zbog njene ljubavi. No, nigde nije mogla da ga vidi. Strah joj se ulio u vene, ali znala je da je neće ostaviti, on je nikada ne bi ostavio. Nije bila svesna da on stoji iza nje i posmatra je gladno poput predatora, ali ipak sa dovoljnom dozom ljubavi koja bi istog trenutka naterala njeno srce da zaigra romantični ples. Još više zvezda je palo sa neba, a onda je zagrlilo gole grane drveća, tiha melodija ispunila je vazduh i Aleura se osetila kao u nekakvoj bajci. Koraci su joj se približavali, a onda je osetila vrele usne kako ljube njeno rame i podižu se prema njenom vratu. Zatvorila je oči i uzdahnula, nikada se nije osećala življe i slobodnije. On ju je zgrabio za ruku i naglo okrenuo prema sebi, a onda je ponovo nestao. Kakve su ovo igrice?, pomislila je sada već ljutito.

„Arseniose, gde si?", dozvala ga je, ali odgovora nije bilo.

Odjednom, u daljini je uočila obrise figure visokog tamnokosog muškarca, na njegovim usnama titrao je osmeh sreće, a njegove oči sijale su od ljubavi. Aleura se nasmeja na glas, prijatna euforija ispunila je njeno telo. On joj je prišao, odmerio je pogledom i pružio ruku u njenom pravcu.

„Da li moja mračna Boginja želi jedan ples u šumi na koju su pale zvezde?"
Ona prihvati njegovu ruku, ne skidajući pogled sa njegovih očiju. „Naravno da bih želela, moj voljeni demonu..."

On stavi svoju ruku na njen struk i oni zaplesaše među galaksijom koja se spustila samo za njih. Vrteli su se poput čigri, Arsenios se hranio njenom lepotom, svoj pogled nije sklanjao sa nje. Želeo je da on ostane zapečaćen na njoj, do isteka vremena... Nikada nije nikog voleo kao što je nju, tako jako i nesalomivo. Njegova ljubav prema njoj bila je večna, i znao je da je ona njegov spas, samo pored nje se osećao živim i nije upadao u mračne odaje svog uma. Ona je bila njegova svetlost, njegova nada... njegova supernova. Voleo ju je sebično, nije mogao da zamisli da je neko drugi ljubi i ima, noćima je plakao nakon što je video da je predala svoju dušu Elionu. Te večeri kada je video da su oni zapečatili svoj plamen ljubavi, plakao je i vrištao, pobio je na hiljadu Demona u svom kraljevstvu zbog tuge i besa koje je tada osećao u svom telu i nije jeo danima, toliko da se Leandra zabrinula za njega i zvala doktora, jer je mislila da je bolestan. Malo je znala da je on tugovao zbog toga što je želeo nešto, za šta je mislio da ne može da ima. No, sada su se njegove želje obistinile i on ju je držao u svojim rukama, vrelim od krvi koja je kiptela njegovim venama od njenih dodira. Njegov pogled lutao je po njenim licu, a ona se zaustavio na njenim usnama, podigao joj je bradu i namestio kako je njemu odgovaralo. Zatim joj se polako približilo, Aleura je zatvorila oči, pripremivši sva svoja čula za eksploziju kada oseti njegove na svojima. To isto je uradio i on, a onda su se pod prekrivačem noći njihove usne spojile. Svetlost zvezdi se rasipala sa njene haljine, a njegovo tamno odelo su zagrlile senke. Tama i svetlost zaplesale su njihov večni ples ljubavi, i nikada neće prestati sa njim.

Ovo je bila sudbina, on je to znao, a znala je i ona... Sudbina je spojila svetlost i tamu, dan i noć, supernovu i crnu rupu, rađanje zvezdi i njihovu smrt...

„A sada da ti odgovorim na pitanje", približio je svoje usne njenom uhu, i šapatom vetra pomilovao sva njena čula. „Da, skinuo sam zvezde... samo za tebe..."