Ljubav ispod haube {1. knjiga duologije: Ljubav na putu} 🛠️ [LGBT]

𝟛. 𝕌𝕜𝕣š𝕥𝕒𝕟𝕛𝕖 𝕡𝕦𝕥𝕖𝕧𝕒 🛠

A/N: Ovo poglavlje će sadržati intimne scene pa ako nekome ne odgovara takav sadržaj ima punu slobodu da preskoči. Ovo je obaveštenje čisto da se ne šoknete neprijatno. 

ℂ𝕣𝕚𝕤𝕥𝕠𝕓𝕒𝕝 

Moj stan je bio neobično tih za petak uveče. Obično bih bio u slikarskom studiju kod moje mentorke - Elene potpuno zaokupljen mešanjem boja i pravljenjem poteza kistom, ili pak napolju u nekom od klubova sa prijateljima, pokušavajući da se ponašam kao da ne razmišljam o njemu. Ali večeras sam odlučio da ostanem kod kuće, delom zato što sam imao nešto posebno na umu. Vino je već bilo ohlađeno i stajalo na pultu.

Sedeo sam na plišanom kauču bež boje, i bacio brzi pogled na skoro gotovu sliku u uglu sobe. Moraću da je završim malo kasnije. Uzeo sam telefon da pogledam vreme, i u tom trenutku je počeo da zvoni. Na ekranu se pojavilo ime Raul.

Osmeh mi se raširio licem. Nisam očekivao njegov poziv večeras, ali izabrao je savršen tajming. Srce mi je tuklo u grudima od uzbuđenja. Prevukao sam prstom da odgovorim i prislonio telefon na uvo. — Raul! — rekao sam, zavalivši se na mekane jastučiće.
— Iznenadio me je tvoj poziv. Da li je sve u redu?

Na drugom kraju je nastala kratka pauza, a onda se pročuo njegov dubok, poznati glas. — Da, dobro sam. Samo sam... želeo da vidim kako si. Da li si zauzet?

Tiho sam se zakikotao, prilagođavajući svoj položaj na kauču da mi bude udobnije. — Zavisi šta podrazumevaš pod zauzetošću. Ja se opuštam kod kuće, zapravo. Šta ima kod tebe?

Pročistio je grlo i mogao sam da ga zamislim kako korača okolo, možda briše ruke o krpu ili nešto slično dok mu je telefon naslonjen na rame i pritisnut njegovim uhom. — Pa, razmišljao sam... možda bismo mogli da provedemo neko vreme zajedno? Ako ne radiš ništa. Mislim, osim ako nemaš već nešto zakazano. — Pa kraljica Leticia me nije pozvala na rođendansku zabavu, tako da, ne. Nemam ništa zakano večeras. Zapravo... Zastao sam na trenutak, pokušavajući da zvučim opušteno, ali pomalo zaigrano. — Imam malo iznenađenje za tebe.

— Iznenađenje? — glas mu je bio radoznao, ali je bilo i nagoveštaja nečeg drugog — možda uzbuđenja. — Kakvo iznenađenje?

Nasmejao sam se, voleo sam tajanstvenost njegovog baršunastog glasa. — Moraćeš da dođeš da saznaš.

— Oh, razumem! — rekao je, glasom punim humora, što me je nateralo da zamislim njegov uobičajeni poluosmeh. — Nateraćeš me da se pomučim za to, a? — Možda malo! — našalio sam se. — Ali obećavam da će biti vredno toga. šta ti misliš? Dođi, otvorićemo bocu vina i... ne znam, samo se opustiti.

— Vino?— upita očigledno zabavljen. — Ne znam da li znaš, ali ja više volim pivo.

— Nisam znao! — rekao sam sa osmehom. Ali vino izgleda savršeno za večeras. Ne brini, izabrao sam lagano vino za ovu vruću noć.

Nastupila je pauza i skoro sam mogao da ga čujem kako razmišlja o tome. Poslednje dve reči u rečenici su imale pomalo dvostruki smisao. Onda je, konačno, odgovorio. — U redu. Pristajem. Doći ću za oko sat vremena?

— Super! — rekao sam, osećajući kako se prijatna toplina širi kroz mene dok sam razmišljao o njegovoj poseti. — Poslaću ti svoju adresu.

— Sjajno. Zaista se radujem tom iznenađenju! — dodao je, a glas mu je sada bio mekši i opušteniji.

— I ja se radujem što ću te videti! — rekao sam gotovo ne shvatajući. Ugrizao sam se za usnu, pitajući se da li sam otišao predaleko, ali Raulov blagi smeh na drugoj strani smirio je moje uskovitlane misli.

— Vidimo se uskoro, Kris! — rekao je pre nego što je prekinuo razgovor.

Spustio sam telefon na kauč pored sebe, srce mi je kucalo još brže nego ranije. Bilo je nečega u načinu na koji je izgovorio moje ime zbog čega sam se osećao uzbuđeno. Ova veza između nas—rasla je, konstantno. A možda će večeras biti nečeg više od običnog poznanstva. Pogledao sam još jednom sliku. Raul nije imao pojma o mom planu. To će biti pravo iznenađenje noći. Do tada ću ga šarmirati vinom, večerom i muzikom.