U rukama heroja 🔚

Petnaesto poglavlje

Kada je Fobo ujutru došao na posao, trudio se da bude smiren i hladan. Radio je svoj posao – bio je pored dece. Srce mu je i dalje igralo u grudima jer je znao da svakog trenutka može da naiđe Elvira. Umesto Elvire, naišao je Srđan.

– Oh, dobro jutro, nalickani – smeje se Srđan, vidno raspoložen.

Fobo mu ništa nije odgovorio. Kontrolisao je svoj bes.

– Šta je? Teško ti je palo ono što si juče čuo? Da, znam, i meni bi teško palo da čujem da se žena koju volim udaje za drugog. Priznajem.

Fobo je stisnuo ruke u pesnicama.

– Nisi znao da planiramo i venčanje? Pa dobro, evo sad znaš.

Gotovo – Fobu je prekipelo. Nije mogao više da trpi. Srđan je dobio pesnicu preko face.

– Jesi li ti poludeo, bedo jedna? – zaurlao je Srđan.

U tom trenutku su ugledali Elviru kako nailazi pridržavajući se štakama.

– Šta je vama? – upitala ih je i ugledala krv na Srđanovom licu.

– Udario me je bez ijednog razloga – slagao je Srđan.

– Ne može da prihvati što si sa mnom. Ne može da prihvati što je bivši i što si bila sa njim čisto iz...

Elvira ga prekida. – Srđane, prestani molim te.

– Gospođo Elvira, nisam želeo da... – progovorio je Fobo.

Elvira ga je prostrelila pogledom. – Ako ti se još samo jednom desi da fizički nasrneš na Srđana, slobodno možeš da se spakuješ i zauvek nestaneš iz ove kuće...

– Nisam ga udario bez razl...

Elvira ga prekida. – Ne zanima me. Nemaš prava bilo koga iz ove kuće da udaraš – govori mu Elvira ljutito.

Fobo je bio zapanjen njenom reakcijom, ali je ćutao. Nije ništa više rekao. Elvira i Srđan su trenutak kasnije otišli do dnevne sobe.

– S kojim pravom... – režao je Srđan.

– Smiri se molim te. Jesi li dobro?

– Ma dobro sam... Trebalo je ovoga puta da ga zgazim od batina.

Elvira je uzela ubrus i obrisala mu krv iz nosa. – Jesi li sigurno dobro?

– Jesam, zašto ne bih bio?

– Ako osetiš slučajno da te malo zaboli glava, reći ćeš mi...

– Ne boli me glava, neće me boleti, sve je u redu – prišao joj je i poljubio je u čelo. – Dobro sam.

Nisi dobro, Srđane. Umireš, pomislila je u sebi.

– Izlazimo sutra uveče – izjavio je.

– Izlazimo? – zbunila se Elvira.

– Aha. Idemo negde da večeramo i opustimo se malo.

– Kako misliš da idem bilo gde ovakva ćopava?

Srđana je to nasmejalo. – Kao prvo, nisi ćopava. Kao drugo, ja sam tu da ti pomognem i odnesem te do restorana ako treba.

– Ne želim da me bilo ko vidi u ovakvom stanju.

– Pobogu, idemo da večeramo. Prijaće nam da se opustimo malo.

– Dobro, Srđane. Otići ćemo. Obući ću neku dugačku lepršavu haljinu, da mi se ne vidi ovaj prokleti gips.

– Dogovoreno, devojčice – prilazi joj i privlači je u svoj zagrljaj.

***

Elvira je prelepo izgledala u svojoj lepršavoj cvetnoj haljini. Gips je bio tu, ali je Elvira nekako uspela da ga prihvati, da ga nosi sa gracioznošću koja je odražavala njenu snagu i dostojanstvo. Srđan je pružio ruku, pomažući joj da ustane, dok su se zajedno uputili ka restoranu.