Kolačić sreće

XXVIII POGLAVLJE

Eli

Provela sam Božićne i novogodišnje praznik kod mame u Marseju. Bilo mi je drago da provedem vreme sa njom, ali praznici mi ni ranije nisu bili dragi. Ne znam zašto, ali uvek su mi prizivali neku tugu i melanholiju. Možda jer su me podsećali na to da nam porodica nije potpuna. Možda jer sam uvek imala utisak da moja mama nije potpuna i da koliko god se smejala i trudila da ne pokaže duboko u sebi tada joj je moj otac nedostajao najvše. Osećala sam to. A sada sam i znala. Čežnja za Dominikom se samo povećavala u tim danima i tuga što nije kraj mene me je obuzimala sve više. Bili smo svakodnevno na vezi, ali to jednostavno nije bilo dovoljno. Nedostajao mi je njegov zagrljaj, osećaj sigurnosti, iskreni osmeh. Dosadilo mi je više i da se smejem na silu. Nisam videla smisao ni u čemu, a ni razloga za prekid. Samo sam se vrtela u krug.

Dani provedeni u Njujorku bili su mi jedina uteha za naredni period za koji i ne znam koliko će trajati jer Dominik nije rekao kada će i da li će ponovo doći u Menton. Isto tako, nije rekao ni ostani. Niti sam ga ja mogla to pitati znajući da ima toliko stvari koje mora da reši. Jedino što mi je ostalo je nada.

Jedva sam čekala da prođu praznici i ponovo krenem sa radom. To me je održavalo na površini. Fokus na poslu, stvaranje kroz kolače, usmerila bih energiju na to i bilo mi je lakše. Onda bi me iscrpljenost dotukla i mogla bih da spavam. I tako iz dana u dan. Isto si radila i pre nego se Dominik pojavio u tvom životu, podsećala sam sebe. I bila si zadovoljna.

Bio je 15.januar. Već je padao prvi mrak kada je Mari dotrčala do mene i pozvala me da izađem. Napolju nije bilo nikoga.

-"Mislim da se nešto čulo iza lokala, tamo na tvom mestu, ali se bojim da pogledam sama." Pokazivala mi je prstom ka klupi na kojoj bih sedela, a koja je bila okružena raznim rastinjem pa se iz tog ugla nije dobro ni videlo.

-"Ostani tu.", gurnula sam je iza sebe. "Ja ću pogledati. Sigurno je neka mačka ili pas." Krenula sam i nakon par koraka nešto mi je zapelo za nogu. Nisam mogla lepo videti u polumraku, ali sam znala da ne može biti ništa drugo nego trava pa sam se sagla da je sklonim. Bila je to, međutim, neka traka. Dohvatila sam je i videla da je crvene boje. Srce mi je ubrzalo otkucaje. I dalje nikog nije bilo na vidiku. Dohvatila sam traku i pratila njen put. Došla sam do klupe na kojoj je bila naopako okrenuta kutija. Traka je završavala ispod nje. Polako sam sela i pomerila kutiju. Ispod nje je bio prsten za koji je traka bila vezana. Dok sam još bila u šoku, Dominik se pojavio iza mene.

-"Gospođice Martines...", rekao je tiho, koliko da objavi svoje prisustvo. Okrenula sam se brzinom munje i ustala. Stajao je naspram mene, nonšalantno, sa rukama u džepovima smešeći se. Bacila sam mu se u zagrljaj bez reči, što je spremno i sa osmehom prihvatio. Blago me je povukao unazad i pogledao, pa uhvatio lice rukama.

-"Nadam se da još uvek veruješ u moć crvene trake?" Klimnula sam glavom. Uzeo je iz moje ruke prsten koji je njome bio vezan i stavio mi na ruku. Gledala sam u ruku u neverici, povukavši se par koraka unazad, dok nije povukao traku ka sebi i tako me privukao u zagrljaj.

"Izgleda da sam joj našao drugi kraj.", rekao je zadirkujući me.

-"A ja bih rekla da smo tek na početku." Nasmejao se i klimnuo glavom. "Da li ovo znači da ćeš ostati?" Gledao je okolo izbegavajući odgovor, dovoljno dugo da se celo moje telo uznemiri. Mora da je osetio moju napetost pa je vratio pogled na mene i slatko se nasmejao.

-"Da li ti je potreban još jedan radnik?"

-"Kao žednom voda!" nasmejala sam se.

-"Onda sam tvoj...", raširio je ruke pokazujući na sebe. A ja sam mu se ponovo bacila u zagrljaj.