Kolačić sreće

XV POGLAVLJE

Eli

Najpre su se bes i strah smenjivali. Briga. Neizvesnost. Mislim da te noći kada je Dominik otišao nisam ni bila svesna ozbiljnosti situacije u kojoj se našao. Kako je adrenalin popuštao i bes se smenjivao, nastupio je strah. Prihvatanje.

Nije se javio ni kada je sleteo u Njujork. Pravdala sam to situacijom u kojoj se našao. Siurno je u haosu, javiće se čim bude mogao. Dva dana kasnije i dalje nije bilo ni traga ni glasa od njega. Ne samo da se nije javljao, nije odgovarao ni na moje poruke. Strah je rastao. Šta ako mu se nešto desilo? Nisam imala koga ni da pitam. Nisam poznavala nikoga iz njegovog okruženja. Pričao je o svom prijatelju Luju koji ga je navodno i pozvao, ali nisam ga poznavala kao što nisam imala ni njegov kontakt ili adresu. Otišla sam do njegovog stana, onog u kojem je Dominik boravio, ne bih li pokušala od komšija da doznam kontakt ali niko ga nije imao. Luj odavno nije tu živeo. Bar ne da su oni znali. Bila sam bespomoćna i beznadežna. Svaki moj pokušaj izlaska iz lavirinta u kome sam se našla bio je bezuspešan. Samo bih se vraćala na početak.

Neprospavane noći su se nizale. Nedostatak informacija me je vodio ka sopstvenim zaključcima koji mi se ni malo nisu svideli. Produbljivali su moju anksioznost. Prelistavala sam po internetu američku štampu ne bih li naišla na bilo koji članak. Uzalud.

Desetog dana sam došla u novu fazu prihvatanja. Gotovo je. Donela sam sopstveni zaključak. Jedini koji se mogao utemeljiti na svim raspoloživim činjenicama. Pobegao je. Izmislio je celu priču kako bi otišao. Nema drugog objašnjenja. Inače bi našao načina da se javi. Znao je koliko brinem, da sam barem dobila vest da je dobro. Ali nisam. Verovatno sa razlogom. A jedini razlog koji sam uspela da pronađem je da je samo pobegao.

Takvo stanje izazvalo je brojne promene u meni i na meni, koje su bile i više nego očigledne. Vreme, ponavljala sam sebi. Sve što ti je potrebno je vreme. Prebolećeš. Posećala sam se kako sam ušla u sve to. Svesna rizika da ću na kraju ostati ovakva, slomljenog srca.

Ali koliko vremena tačno je potrebno da bi se sve svelo na dragu uspomenu? Na koji način kada je sve u šta bih pogledala podsećalo na njega. U stanu, u poslastičari, čak i na mom omiljenom mestu na koje bih uvek bežala. Uspeo je da uđe u svaki kutak mog života. Gledala sam pred sobom u kolačiće u koje sam ubacivala poruke. Oči su mi se napunile suzama, ali više im nisam davala da idu dalje odatle.

Na kraju, ostala je samo jedna poruka koju nisam imala gde da ubacim jer više nije bilo testa. Nasmejala sam se ironiji. Pa, ova je moja, pomislila sam.

Na tvom putu pojaviće se šarmantni stranac koji će ti doneti blagoslov.

Počela sam histerično da se smejem. "Pa ti si izgleda zakasnila, trebalo je da te dobijem ranije.", rekla sam odmahujući glavom. Mari se pojavila bojažljivo me gledajući, ne znajući kako da se nosi sa mojim raspoloženjem i nisam je mogla kriviti zbog toga. Nisam znala ni ja.

-"Jesi li dobro?", upitala je zabrinuto. Odmahnula sam rukom.

-"O, da odlično!" uzvratila sam sarkastično. Nije me ništa pitala oko celokupne situacije i na tome sam joj bila beskrajno zahvalna. Jer zaista ne bih znala da objasnim situaciju u kojoj sam.

Dane sam nekako i stopila kroz posao, ali noću, kada ostanem sama sa sobom, tumbajući se po krevetu u potrazi za snom, pitanja bi dolazila rafalno.

Je li ovo karma? Loša sreća? Zla subdina? Prokletstvo? Možda jer nisam nikoga mogla da pustim u svoju život i sve sam ih oterala, sada jedini muškarac kojeg sam želela pored sebe ostavio me je? I na kraju bi, ni sama ne znam da li kao briga ili tračak nade, dolazila pitanje šta ako mu ipak nešto desilo i nije bio u mogućnosti da se javi? Onda bih opet potopila sva opravdanja kao brodove i vratila se besu iz nemoći.