Poslednja Igra

1. Pocetak...

Znam da nisam jedina devojka koja ima trenutke kada pozeli da se ubije ili da je mrtva vec.
Jednostavno je,nije los dan,vec los zivot.
Ima razne vrste osoba na svetu...Osobe koje tako reci "glume srecu"...Daa,koliko god to zvuci uvrnuto,pateticno,postoje takve osobe.Verovali ili ne ima ih vise nego sto mislite.Druga vrsta je ona sto jednostavno nema problema.Ili ima...ali se uglavnom veoma brzo rese.Tu je i ona,meni dobro poznata,vrsta ljudi koja je se trudi da uveri druge u svoju srecu koja ne postoji.I da cak, iako su svesni da ta sreca nije stvarna i sto je najgore od svega,privremena je.Traje sve dok ne dodje ta osoba kuci,legne u krevet i BUUM!!! Pocne da place.Smuci joj se zivot,ljudi koji su svakog dana sve gori ili ostaju takvi kakvi su,LOSI.Postane ti muka od silnih ljudi.

-"Andrea!"
Moje mastarenje prekinula je po obicaju gospodja po imenu Deana.Profesorica istorije.
Iako je imala dosta stresova u zivotu zbog njenog muza koji je tragicno ubijen jedne noci,zbog dece koja jedva prezivljavaju jer,plata profesora vise nije kao sto je bila,tako bi nam barem ona objasnjavala kada bi zapocela temu o svom privatnom zivotu sa decom.Na zalost,cesto se desava da skrene sa teme rata na temu niskih plata.

-"Izvolite,profesorice?" -Bojazljivo ustajem.
-"Dobro dete,o cemu ti razmisljas dok se ja ubijam ovde pricajuci o muci naroda tokom ratova?!
Ja prosto ne mogu da verujem da vas toliko ne interesuje istorija vaseg naroda!Sedi sad,ali nemoj da te ponovo uhvatim da ne slusas".
Na to sam samo sela.Ja ne mogu da verujem da i dalje cutim na sve ovo.Valjda zato sto mi ju je zao zbog svega sto se desilo,jer je zaista tragicno.I naravno da me zanima istorija mog naroda,ali me ne zanima Vasa porodica,Vasa deca i tako to.
Cas je gotov hvala Bogu,izlazim iz ove proklete skole.

-"Drea!Cekaaj me"
Okrenula sam se da vidim ko me se sad setio.
Nabacujem blagi osmeh na lice.
_"Gde si pozurila tako brzo?Haha" -Upitao me je Ced,inace,on mi je na neki nacin najbolji prijatelj pa cak ga gledam i kao brata.Njemu mogu sve da kazem.I da,cesto noci kod mene u mom malom stanu gde zivim sama,naravno roditelji znaju za to.Ali su otisli za Holandiju zbog posla,ali kad dodju,onda su privremeno u nasoj vikendici koja je blizu centra grada gde sam ja.

-"Ma nervira me vise ova skola,ovi ljudi i tako...dobro sam,ahahaha"
-"Opusti se bre,danas je petak a pogodi sta to znaciiii..."-Zagrlio me je.Boze kako ja volim taj njegov iskren zagrljaj.Takav zagrljaj ima samo on.
-"Jaooo danas idemo da se nadjemo sa Anjom,Emom,Dzejkobom i onim Anjinim momkom"
-"Tako jee...Nezgodno je kad smo razlicita smena,mislim, dovoljno je sto nismo ista skola.."
-"Ma da,ali snalazimo se...Boze kako me je profesorica iznervirala danas uh!"-Sutiram kamencice dok se vracamo kuci...
Nailazimo na jednu raskrsnicu.Tu treba da se rastanemo.
-"Cede,vidimo se,ocekujem da me pokupis oko sedam"
-"Naravno Drea, pa kao po obicaju,aj vidimo se cao"