Friends With Benefits(JF Harry's P.O.V.)

Chapter 7 - ''Replacement''

Nekoliko minuta nakon što je Carol pozvala Zayna, on je stigao. Brinulo me je to što je Mišić i dalje bila u nesvesti.

A nisam smeo da je odvedem u bolnicu. Šta da im kažem? Da sam je odveo na ilegalne borbe i da je primila udarac od devojke koja tamo pobeđuje?

Dođavola, ne.

Jedino što sam mogao je da je odvedem kod sebe. Zayn je išao mojim motorom, a ja sam njegovim autom vozio Mišića.

Mislim da sam više u nju gledao nego u put ispred sebe. Dobro da se negde nismo slupali.

„Hvala, druže.", kažem Zaynu kada mi pomogne da odvedem Mišića u stan.

„Je l' ti treba još nešto?", upita me izlazeći iz sobe.

„Ne, hvala."

„Zovi me slobodno. I javi kada se probudi.", kaže mi. Klimnem glavom. „Mogu sam. Idi kod nje.", kaže te mi mahne pre nego što sam izađe iz stana.

„Hajde, Mišiću...", prošapućem kada se vratim kod nje i čučnem pored kreveta tražeći po fioci prvu pomoć. „Probudi se.", pogledam u nju, ali i dalje ne otvara oči.

Smesti se pored nje, na krevet kada nađem kutijicu. Unutra imam vatu i alkohol. Odmah uzmem to da joj očistim ranu na usnici i krv koja joj je do malopre tekla iz nosa. Čim to uradim, odem do kuhinje po kesicu leda koju stavim na njenu usnu i nos.

Ako ona vidi svoje lice... Ja sam mrtav čovek.

Samo pola minuta nakon što sam joj stavio led na lice, ona počne da se mrda i migolji. Disanje mi ubrza, sto kao i rad srca.

Dobro je. Budi se.

„Mišiću?", pozovem je. Ona zatvori oči, ali rukom polako opipa led koji je preko nateklih delova njenog lica. Na kraju sklonim to i ostavim sa strane.

Ona konačno ponovo otvori svoje oči i trepne brzo nekoliko puta. „Šta...", koliko tu reč izusti, toliko jaukne grčeći svoje lice.

Boli je.

Sranje.

„Mišiću, tako mi je žao.", prošapućem. „Nisam trebao da te vodim tamo. Žao mi je.", kažem. Međutim, ona se i ne pomeri. Zapravo, samo malo opusti lice, ali ubrzo napravi sličnu facu. Kada tome doda udarac pesnce o krevet, shvatim da je besna. „Mišiću, jesi li dobro?", pitam je, ali ona nastavi da teško i besno diše.

Posle par sekundi ponovo otvori oči, ovog puta širom. A onda krene da se diže u sedeći položaj. Odmah joj priskočim u pomoć

„Koliko...", prošapuće. To što, izgleda, ne može lepo da kaže šta želi je samo još više iznervira, pa ponovo počne da ispušta neke besne zvuke.

„U redu je. Smiri se, molim te.", kažem joj sklanjajući joj kosu iza uva.

Strelja me pogledom. Mislim da bi me glasom ubila da može da više sada.

Da li ću da ispadnem kreten ako kažem da mi je u tom slučaju drago što ne može da mrde usne?

„Sati...", šapne. Sati... Pita koliko je sati. Odmah ustanem sa kreveta i odem do radnog stola.

„Sad uskoro će pola dvanaest.", obavestim je. Koliko se okrenem ka njoj, vidim da ustaje iz kreveta i pomalo teturavo se kreće ka vratima. Preprečim joj put. Pala je i tresnula glavom, verovatno. Ne bi smela mnogo da se kreće sada. „Gde ćeš?", pitam je.

„Ogledalo...", promumla pre nego što ponovo pokuša da prođe pored mene.

A, nećeš, Mišiću. Meni se još uvek živi.