Friends With Benefits(JF Harry's P.O.V.)

Chapter 18 - ''Payment''

„Mišiću... Mišiću...", polako je prodrmam po ramenu tiho je dozivajući.

„Hej...", prošapuće.

„Žao mi je što te budim, ali želim da ti pomognem da se istuširaš pre nego što sedativi počnu da deluju.", kažem joj.

Ona se blago namršti. „Kakvi sedativi?"

„Doktor ti je to dao kako ne bi osećala bol.", kažem.. „Možeš li da ustaneš? Pomoći ću ti da se središ.", obavestim je.

„Sama ću. Samo mi pomozi da ustanem.", kaže. To i učinim. Pomognem joj da stane na noge. Međutim, koliko se malo udaljim, ona odmah poleti ka meni.

Pridržim je smeškajući se. „I dalje misliš da možeš sama?", upitam.

„Ne. Ali neću..."

„Neću gledati.", prekinem je. Koliko god da bih voleo, neću. Ne protiv njene volje.

„Ne. Ja..."

„Dobro, ostaćeš u vešu.", ponovo je prekinem „Hajde sad.", kažem polako je vodeći ka kupatilu.

Kada stignemo, skinem joj sve sem gaćica i sportskog brusa.

„Okreni se, moram da piškim.", kaže mi. Nasmejem se. „Hajde!", kaže to tako da deluje kao da je svu snagu iskoristila na izgovaranje te reči.

Okrenem se i iskoristim priliku dok ona... piški da se skinem. Ja kažem ''da pišam''...

„Ne okreći se.", upozori me posle čitavog minuta. Čujem da kako pušta vodu prvo na WC-šolji, a onda i na česmi. Tek onda se okrenem.

„Dođi.", uhvatim je ponovo za ruku i dovedem do kade pomažući joj da uđe unutra. „Hteo sam da je napunim, ali onda bi ti zaspala ovde, a ja ne znam šta bih onda radio.", kažem joj iskreno.

„I bolje što nisi.", ona kaže.

Nasmejem se i vidim da i ona to pokuša, mada ne uspe. Mogu da se kladim da je to jer ne oseća ni jedan deo lica kako treba. Sve joj sigurno trni i pulsira sada.

Namestim tuš iznad nas pustim vodu da teče. Ona se nasloni na mene, jednim obrazom priljubljena uz moje grudi.

Samo se plašim da neće čuti kako mi srce udara jako zbog toga. Imam osećaj da bi mi dupe pomerila kada se oporavi.

Ne dozovolim sebi da me te misli preokupiraju. Zato uzmem šampon kako bih joj oprao kosu. Usput operem i svoju. Čim sam je isprao, uzeo sam kupku.

„Ne.", zaustvi me. „Ne mogu i to. Samo što ne padnem. Bolje me izvedi odavde.", tiho mi kaže. Vidim da joj se oči sklapaju, pa odlučim da je poslušam.

Umotanu u peškir je odvedem u sobu i tu je ostavim da skine mokar veš sa sebe i obuče suv. Ja se vratim u kupatilo zajedno sa svojim stvarima kako bih se i sam presvukao.

Sačekao sam ispred vrata dok me nije pozvala. Potom sam ušao i nakon što sam isključio svetlo, legao sam pored nje.

„Žao mi je što sam te uvukao u ovo. Mnogo mi je žao.", prošapućem joj te je poljubim u čelo. Potom je samo privučem sebi i sklopim oči nadajući se da ujutru neće biti ljuta na mene kada shvati šta se sve dogodilo večeras...

***

Već neko vreme ne mogu da spavam. Samo ležim i krevetu, pored nje i posmatram je. Misli su mi pune. Ne znam kakva će biti kada ustane. Ne znam hoće li se ljutiti ili će se normalno ponašati.

Dođavola.

Moram da ustanem. Moram da popijem kafu i u miru, bez gledanja u nju razmislim kako da joj se izvinim. Moraće to da bude prokleto dobro izvinjenje.