Čitač

IV

Dragi dnevniče, danas je moj petnaesti rodjendan, dan kada treba da budem srećan i da se osećam starije.
Svako koga znam je srećan i uzbudjen zbog dana u kom je samo on u centru pažnje, kada sa nestrpljenjem očekuje poklon od roditelja, pravi žurku sa društvom, ceni svaki minut tog dana, jer zna da će sutra biti sve kao i obično.
Jedino se ja ne radujem svom rodjendanu, jer danas je petnaestogodišnjica od smrti moje majke.
Obično ceo taj dan provedem razmišljajući o njoj, tajno gledajući njene slike u albumima koje je otac sakrio, u nadi da će tako moći da se pomiri sa gubitkom osobe za koju je živeo.
Taj dan se uvek ušunjam u njegovu sobu i uzmem ključ koji vešto krije u maloj rupi u zidu, njime otvorim tajnu fioku u starom stolu, koji u sobi služi samo kao ukras i kao očev "tajni" sef.
Krio je njihove slike zato što nije mogao da gleda sebe srećnog pored nje, jer je njenom smrću, kako kaze, umrlo i pola njega. Kao da je sa njom sahranio skoro svu svoju sreću.
Pitam se, da li sam ja kriv što više nisu zajedno i da li bi oni i dalje bili srećni kao na slikama da se ja nisam rodio?
Otac je stalno pominje sa suzom u oku i promuklim glasom, dok polako guta knedle u grlu. O njoj ima samo reči hvale. Nikada nisam čuo ništa loše o njoj, ali nikada ne zalazi u detalje, jer se trudi da ne zaplače, da bi ostao jak preda mnom.
Kaže da je uvek bila nasmejana kao na slikama koje mi pokazuje i da takvu treba da je pamtim.
Jedini problem je bio što je se nisam sećao. Na osnovu slika, u glavi sam gradio njen karakter, ne bih li joj se makar malo približio.
"Dosta je razmišljanja o tome Lukase, danas ti je rodjendan" . To je rečenica koju ponavljam u sebi svake godine. Ali, iako uspem da neko vreme ne mislim o njoj, opet nemam čemu da se radujem.
Nemam druga sa kojim bih podelio svoju radost. Zaplacem stalno kada mi otac da poklon, ne zato što mi se ne svidja, već zato što znam da se odrekao svojih želja da bi ostvario makar delić mojih.
Nažalost, živimo skromno, jedva sastavljamo kraj sa krajem.
Nije mi krivo što živimo u malom dvosobnom stanu koji jedva otplaćujemo, već mi je krivo što otac stalno radi teške poslove po ceo dan, one kojih se neki stide, samo da ne bismo ostali gladni.
Zbog njegovih poslova često budem ismevan u školi, ali to me ne dotiče, jer znam da drugačije ne može.
Retko kad užinam, jer to sebi ne mogu da priuštim. Kada u školu dodjem sa užinom, otmu mi je stariji djaci, ali nemam srca da mu to kazem.
Opet sam ja skrenuo sa teme. Dakle, danas mi je rodjendan. Otac mi je doneo malog belog zeca. Najzad imam prijatelja!

Baš iz potrebe da se nekome ispovedim i izjadam da bih izgledao srećno pred ocem, pišem tebi, dragi dnevniče, jer znam da su kod tebe moje tajne sigurne dok si i ti na sigurnom.
Do sledećeg puta, tvoj Lukas.