Imuna

Mira

- Idem! Idem!
Opet sam kasnila. Uvek kasnim. A niko ne shvata da je to zbog mog zastarelog droida. Hiljadu puta sam im rekla da mi treba nov, ali ne, Mira ima prošlogodišnji model, šta će joj nov? Pa treba mi!
- Idem! Ne viči!
Mira dodirnu zid. Na njemu se pojavi lice. Nije to bilo neko lepo lice, jednostavno, lice. Začu se dobro poznat glas.
- Zdravo Mira.
- Hej Ajk.
- Šta ćeš obući danas?
- Predloži mi nešto.
Na zidu se pojavi par odevnih kombinacija. Mira odabra retro kombinaciju iz 2320. Sa plafona se spustilo staklo. Mira je nepomično stajala dok je išlo ka njoj. Kada hladno staklo dodirnu njenu kožu ona se strese. Prošla je kroz staklo.
- Presvlačenje - gotovo, sledeći zadatak - doručak!
Na vratima je ponovo pojavi Ajkovo lice.
- U kuhinju, Ajk.
Ajkovo lice utonu u zid i vrata se otvoriše. Mira zakorači u kuhinju.
- Dobro jutro, dušo. - Reče Brajan, Mirin otac. Sedamdesetogodišnjak, crne kose i prosečnog tela, crnih očiju i skladnog lica. I Mira je imala crne oči.
- 'Jutro tata. Mama je već na poslu?
- Da, da. Šta želiš za doručak?
Mira dodirnu tanjir. Na njemu se pojavi meni. Odabrala je jarko šarenu salatu i supu. Od podizanja zidina meso se nije konzumiralo u Tehnopolisu. To je verovatno jedan od razloga zašto je prosečan ljudski vek bio 140 godina. Još jedno staklo spusti se sa plafona. Za ovim osta činija salate i tanjir supe.
- Mira, požuri! Predavanja ti počinju za 20 čas-delova.
- Zašto moram na predavanja o Interkontinentalnom ratu 2100?
- Da bi naučila nešto više o civilizacijama koje su živele pre Ograđivanja.
- Ajk!
I Ajk dotrča. Zašto pas? Zašto ne mogu imati droid koji može uzeti oblik nečeg većeg, vuka recimo. No dobro, sreća te nema oblik čoveka, to je prevaziđeno. Mira se dodirnu po slepoočnici. Ispred njenog desnog oka pojavi se ekran.
- Ponesi telepod i vidimo se!
Mira uze aluminijumski štap dužine 20 cm i izađe iz kuće. Deca su se igrala na virtuelnim terenima, virtuelnim lopticama. Zašto je ta igra tako popularna? Bacaš loptu tako da protivniku bude teže da je uhvati, a lopta ima svoju inteligenciju, i na kraju shvatiš da se ona igra tobom, a ne ti njome. Mira stade na svetleći krug ispred svoje kuće. Svaka kuća je imala po jedan. Ona prodrma svoj telepod i iz njega izađe ekran. Prepoznavši telepod, krug upita za destinaciju. Mira ukuca: Istorijski institut. U treptaju oka nje nesta.
U zgradu koja je izgledala kao nešto što se u prošlosti zvalo "dvorac" bilo je uklesano "ISTORIJSKI INSTITUT". Mira uzdahnu i dodirnu drvena vrata. Ništa se ne dogodi. Ajkovo lice ukaza joj se na malom ekranu na oku.
- Ovakva vrata su ljudi nekada koristili. Za razliku od savremenih bila su izuzetno nehigijenska i kvarovi su bili česti, iako nisu sadržala ništa sem drveta.
- Kako se otvaraju?
- Pokucaj...
- Molim?
- Stegni ruku u pesnicu i lagano udari.
Mira se odmaknu jedan korak unazad, stegnu pesnicu i udari. Od bola joj zasuziše oči.
- Dozvoli meni...
Mira se okrenu i vide mršavog momka kose duge do ramena. Kosa mu je bila plava za razliku od njene, koja je bila tamno crvena. Nasledila je tu divlju boju od svoje majke. Zagledala se u oči momka ispred sebe. Čoveče, ljubičaste oči!
- Hoćemo li? - Upita momak.
- Da, da. - Reče Mira i okrenu se ka vratima. Podiže ruku i... Momak stavi svoju ruku na njenu podlakticu.
- Povredićeš se. Dozvoli meni.
I momak nežno pokuca. Vrata se uz škripu šarki otvoriše. Iza njih je stajao čovek koji ih je otvorio. Mira ga je sa čuđenjem gledala.
- Hajde, ne zuri. - Reče momak i nasmeja se.
- Zašto on pomera vrata?
- Naučićeš... Falkon!
- Mira! - Reče glasno svoje ime.
Momak ju je gledao poluotvorenih usta. Droid mu slete na rame. Bila je to ptica. Mira nije znala koja tačno jer ona nikada nije videla pticu. Niko nije.
- Ja sam Nikolas. - Iskezi se.
- Pa, već znaš da sam ja Mira.
- A ovo je?
- Ajk.
- Pa, hoćemo li?

Mira je zbunjeno gledala u predmet koji je ekran ispred nje prikazivao. Kako je neko kucao metalnim štapićem sa mastilom u sebi? Zašto su tako pisali? Zar im nije bilo lakše da kucaju?
- A ti si, pretpostavljam, Mira?
- Profesore Krejn.
- Ičabod.
- Profesore, verujem da ste upoznati sa razlogom mog bitisanja ovde.
- Da, ispit iz ratova. O tome ćeš učiti ovde. Znaš li da su nekada svi učenici jednog sektora učili isti predmet u isto vreme slušajući jednog čoveka?
Miri je to izgledalo smešno. Zamišljala je svoj sektor, koji je činilo 90 osoba, kako se tiska oko Ičaboda. Nasmejala se.
- To tebi zvuči smešno ali sada možeš da se koncentrišeš na određeni segment učenja. Tada su učenici učili i ono što im nije bilo potrebno, i nisu imali mogućnost biranja ispita.
Mira zamisli sebe na ispitu iz evolucije biljaka. Drago mi je što učim o čoveku, a ne o tim... Biljkama... Mira je o biljkama znala samo to da su većinom zelene. Hologrami biljaka bili su retki u Tehnopolisu.
- Pa, da počnemo?
- Kuda idemo?
- Prati me.
Ušli su u prostoriju loptastog oblika. Zidove su prekrivale crne pločice. Mira je znala šta sada sledi. Pločice zatrepereše, i ispred Mire ukaza se hologram Zemlje.
- Pronađi Tehnopolis. - Zapovedi Ičabod.
Mira okrenu Zemlju, raširi je i približi kopnenu masu koju su stare civilizacije nazivale "Severnom Amerikom". Na sredini tog kopna, okružena velikim biljkama, stajala je kupola. Vrh je bio od stakla, a pojas je činio beton. Mira približi tu kupolu. Njen struk prolazio je kroz nešto što se zvalo "Meksiko". Smešna reč, pitam se kako su meksikljani izgledali.
- Odlično, a pogledaj sada ovo. - Ičabod zavrte prst i kupola nestade. Ogromne biljke zamenile su zgrade. Celo kopno bilo je prekriveno zgradama. Mira je gledala širom otvorenih očiju i sa nevericom.
- Šta je ovo?
- Ovo je Zemlja.
- Ali... Tehnopolis je jedini grad na Zemlji!
- Sada jeste, ali nije oduvek tako bilo...
Profesor udalji hologram i zavrte prstom. Područje Severne Amerike ponovo posta prekriveno biljkama.
- Gde je Tehnopolis?
- Vratili smo se mnogo stotina godina unazad. - Profesor približi jedan deo Amerike. - Ovo su Indijanci.

Sati su prošli u Mirinom učenju o legendama o prvim ljudima, o njihovim bogovima, o životu bez struje. Zamišljala je sebe u tom svetu. Moj bog bio bi nalik na Zepsa. Ne, ne Zeps, Zevs. I ja bih imala svog konja. Nije imala nikakvu predstavu o tome šta je to "konj". Još kao mala odabrala je da izučava tehnologiju. I sam Ajk je njenih ruku delo. Rođen na njenom računaru dok je još uvek pohađala jezik, algebru i računarstvo. Kako je njeno znanje raslo, fokusirala se na izučavanje veštačke inteligencije. Kasnije je izučavala hemiju i arhitekturu. Istorija je nije zanimala. Sve do sada.

Provukla se kroz vrata dok još nisu bila sasvim otvorena.
- Mama!
Skočila je u zagrljaj šezdesetsedmogodišnjoj Kejt. Kose su im imale istu boju, a i sama Mira je bila mlađa verzija Kejt. Razlikovale su im se jedino oči. Mirine su bile crne poput gavranovog pera, dok je Kejt imala oči boje badema.
- Kako ti se čini istorija?
- Čudno je, jako. Kako su mogli da jedu životinje? Još čudnije je to što su živeli sa životinjama!
- A interakcija sa predmetima? Život u pećinama?
- Da, da! Nego mama, šta je to vatra?