THE TRUTH-part1

118 17 10
                                    

LAZ SE OTKRILA. Posle 18 godina, otkrila sam da nemam roditelje. Da sam 18 godina zivela sa ljudima koji nisu moja krv. A mislila sam tako. Ne bih ni saznala da nisam uzimala postu toga dana. Iz postanskog sanduceta sam uzela previse poste. Verovatno nije otvarano nekoliko dana. Racuni za struju, vodu, internet, reklame... I medju svim tim sranjima nadjem to. Taj papir koji mi je promenio zivot. Plava koverta u kojoj pise ko su mi roditelji. U kojoj pise da zivim u hraniteljskoj porodici... Ta posta je stigla iz NY. U Dablin. Iz Amerike u Irsku... Toliko sam daleko stigla? Zasto su morali da me ostave? Sta im je ucinila beba koja se tek rodila? Ostavili su me u bolnici kada se mama porodila. Tesko mi je da zovem osobu koja me je ostavila mamom.
Kada sam usla onako besna u kucu, moja "mama" je bila unutra i spremala se za posao.
-Ana, sta se desilo? Pitala me je. Izgleda da nije ocekivala ovu postu.
-Ne znas, ha? Pa desilo se to da sam saznala da mi ti nisi prava majka. To se desilo. I je l' znas sta ce se desiti? Posto za 2 meseca postajem punoletna, odselicu se.-vikala sam na nju kao da mi je poslednji neprijatelj. Bila sam uzasno besna. Zasto mi sve to nije rekla? Osoba kojoj sam sve pricala i volela je kao rodjenu majku. Jer sam mislila da mi je rodjena majka...
-Duso... Ja... To si trebala da saznas kada napunis 18. Takav je dogovor bio. Izvini... Nisam ja kriva. Mislim... Jesam. Ali... Izvini.

Zasto mi se izvinjava? To joj nece pomoci! Kako ne razume to? Otisla sam u svoju sobu i zatvorila vrata za sobom. Uzela sam lap-top i pocela da pisem. Pisem sve sto mi padne na pamet. Od toga na kraju nastane poglavlje za Wattpad.
Volim da pisem price. I knjige. Ali, nemam hrabrosti da to podelim sa drugima... To sto napisem, ne podelim. Samo kopiram i to prebacim u Word. Ostane mi u kompjuteru, zakljucano. Tako je najsigurnije.

Ispisala sam poglavlje koje imalo preko 10 000 reci. Preterala sam.

Ali, sve sam izbacila iz sebe. Vise volim da koristim ovu metodu nego metodu udaranja u dzak i ostecivanja svojih ruku. Ovako me samo prsti zabole od kuckanja, a onako ruke krvare. Ne nosim rukavice kada udaram u dzak. Volim kad osetim bol. Ali, nije to sve. Imam i trecu metodu izbacivanja svega iz sebe. Volim tucu. U skoli sam se tukla sa mnogo cura. Zato sam i bila pala godinu. Mogla sam da budem izbacena iz skole. Ali, nisam ja te srece.

Uglavnom, sada ponovo idem u cetvrtu godinu VII gimnazije. Jos uvek me izazivaju neke cure kojima bih kosu sa glave ocupala. Ali moram da pazim. Moram. Ne zelim jos jednu godinu vise zatvora. Kada zavrsim srednju, ne planiram nista posle...

Moje misli prekinulo je zvono telefona.
-Ana, mozes li doci do mene? Moji ce se razvesti. Ne osecam se dobro.-jecala je jedina devojka koju volim. Lisa. Ona je kucka. Ali moja.
-Ti ih barem imas... Dolazim bitch.-zaustila je da pita nesto ali sam prekinula. Ne zelim o tome preko telefona. Jednostavno.... Mislim da kada pricam telefonom da me neko prisluskuje. I ako nije tako. Ali, cudna sam osoba. Zivim u svom svetu punom aveti, sotona i tih sranja.
Uputila sam se ka Lisinoj kuci kada je neki debil proleteo kolima i prosao posred bare. Voda iz te bare me je bukvalno okupala. Cim me je isprskao, podigla sam srednji prst u vis. Morao je to da vidi. Dobro je pa sam bila blizu Lisine kuce. Kod nje sigurno ima nekih stvari za mene. A mozda i nema. Pre bih sedela gola nego se uvukla u usku majicu. Nosila sam siroke stvari. Uvek sam izgledala kao da u kuci nemam dinara. Sto je bilo nemoguce. U hraniteljskoj porodici se radilo u muzickom studiu. Puno para. Ali ih ja nisamdrugacija. Imala sam sve. I telefon i tablet i komp i lap-top. To sam sve kupila od para koje sam ustedela skupljajuci od para za stvari. Mesecno kupim jednu siroku majicu ili trenerku. Ostalo cuvam. A mogu trositi. Ali necu.

Kada mesecno odjednom dobijem toliki novac ja ne znam sta raditi s njim. Pedeset evra ponesem za stvari a ostalo ostane kuci. U kutiji. Koja je puna. Planirala sam da taj novaj dam nekoj bolesnoj deci. Ovde po Dablinu ima mnogo dece kojoj treba finansijska pomoc. Moji hranitelji nisu kao ja. Sav novac bi spucali za jedan dan. Dobro je sto me nisu oni vaspitavali, vec dadilja.

Stigla sam kod Lise, koja je sva uplakana bila na krevetu. Bilo mi ju je zao i ako nisam bila neka koja se sazaljeva na ljude koji placu. Takve ljude sam smatrala pickama. Ali je ona drugacija...

Sela sam pored nje i zagrlila je. Ona se protresla u mom zagrljaju i pribila se blize meni..
-Sta sada da radim Ana?-pitala me je sva se guseci u sopstvenim suzama.
-Ti tu ne mozes nista.-rekla sam joj samo to zato sto nisam znala sta drugo. Nisam bila nikada u takvoj situaciji...

(Ovo je jedan veoma kratak deo za pocetak ali nadam se da vam se svidja. Vote i kom :))

THE TRUTH-uvodDonde viven las historias. Descúbrelo ahora