THE TRUTH-uvod

THE TRUTH-part3

Imala sam šta da vidim. U holu škole je bio dečko koga je moja dadilja opisala... The fuck? Da li je to on? Onaj koji mi gleda u prozor? Skamenila sam se. Nisam mogla da se pomerim... Imala sam neki strah u kostima. A i želela sam da povratim. Grozan osećaj. Uhvatila sam se za džep da uzmem telefon da pozovem dadilju da dođe po mene u školu. Još uvek sam stajala na onom mestu i gledala u njega... Savršen je. Ali me je plašio...

Ella je došla po mene, a ja sam sela u auto i nisam progovara ni reč. Ništa. Ne znam šta da kažem. Nikome nisam rekla za onaj mejl... Ako kažem njoj, saznaće i hranitelji i nastaće sranje. OGROMNO sranje....

-Ana, što si tako zamišljena? Je l' se desilo nešto?-šta da joj kažem? Da li da lažem ili da kažem ISTINU? Onu istinu koja boli više od laži.... Razmišljala sam dobrih 5 minuta i napokon progovorila...

-Ma, Ella, ništa važno... Ne brini.-zašto sam lagala? Najebaću kada sazna. Nisam trebala da lažem. Ili sam trebala? Neodlučna sam. Mnogo... Najgora stvar kod mene. NEODLUČNOST.

Vozile smo se kroz grad dobrih 15 minuta... Dok se auto nije pokvario. Da, pokvario se. Baš sada kada trebam ledeni tuš. Baš sada kada mi takođe treba moj lap-top ili vreća... Ubiću se. Ne znam kako da se smirim. Jednostavno ne znam. Treću metodu ne mogu da koristim. Nisam u školi. Inače bih rado porebila jednu od onih bičkuja..... Tako mi treba smirenje. Potražila sam svoje tablete gvožđa u torbi. To progutam kada se ne osećam dobro... Inače, anemična sam. Progutala sam dve tablete i za to vreme stigao je servis da nam popravi auto.

SERVISER. AUTOMEHANIČAR.

DEČKO IZ ŠKOLE.

Onaj smeđi. Sa loknama. K A K O? ODAKLE ON OVDE? KAKO SE STVORIO KAD JE PRE 10 MINUTA BIO U ŠKOLI? OVO SE NE DOGAĐA. NEMA ŠANSE. SUGURNO IMA DVOJNIKA.

-Hej, Ana, to je onaj dečko koji te je jutros tražio. -On? Da li je sigurna? Da li sam ja sigurna da sam ga videla u školi? Nisam sigurna. OVO JE TOLIKO ČUDNO.

-Umm... Ella, ja moram kući, hitno. Zovi mi taxi.

..........................

Kada je stigao taxi izletela sam iz auta, sa dadiljom se nisam ni pozdravila. Ušla sam unutra i rekla vozaču gde treba da vozi. Bila sam zamišljena celog puta. Mislim da je to taj dečko. Taj Harry koji me prati. Ali sam pomislila takođe da se neko iz škole sa mnom šali. Nisam mislila da je sve to ozbiljno. Ili me neko iz škole prati.... Užasno sam se zabrinula.

Platila sam vozaču, i ušla u svoju kuću.

-Ana, sedi, moramo da razgovaramo.-rekao je moj hranitelj.

-Zar opet?-pitala sam nekim čudnim glasom.

-Rekao sam da sedneš!-Vikao je. On je vikao na mene. Kojim pravom?!
-Ne želim da sednem, žurim...-rekla sam oštro. Prezirem ga.

Došao je da mene i lupio mi šamar. Jedan, pa drugi, pa treći...

-Želiš li sad da sedneš?-Opet me je pitao istim tonom. Suzu nisam sebi dozvolila da pustim. Ni zbog koga. A posebno neću zbog njega. Zbog njegovih šamara. Ne. Nikako.

-Naravno da ne želim.-prosla sam pored njega. Stegao me je za lakat a ja sam samo malo jače povukla i izvukla ruku.

Otišla sam u svoju sobu. Uzela sam lap-top koji je stajao na krevetu otvoren. Verovatno sam ga tako jutros ostavila. Isključila sam sve što je bilo uključeno na njemu i spakovala ga u torbu. Takođe sam i tablet spakovala u futrolu i stavila zajedno sa lap-topom. Pakovala sam se. Imam još malo manje od dva meseca do 18 godina, ali mogu sebi naći stan. Imam novac. Imam sve. Samo nemam normalan život. Imaću i to.

Dok sam pakovala stvari u torbu, zazvonio mi je telefon. Bila je to Danielle.

-Reci?-rekla sam hladno.
-Da li si stigla kući? Zašto si otišla iz škole?-postavljala je previše pitanja.

-Odlazim i iz kuće, a ne samo iz škole. Ii, mogla bi ti reći svom mužu da mene više nikada neće udariti u životu kao što je danas, inače će imati posla sa policijom.-prekinula sam joj vezu posle toga. Čini mi se kao da se nešto slomilo u meni. On je prva osoba koja me je udarila. A da ja nisam to uzvratila. Rekla sam da neću da plačem zbog njega. Rekla sam. Ali se nešto desilo. Kao da je nešto puklo na pola...

Pozvala sam Lisu kada je došla iz škole. Do tada nisam izlazila iz sobe. Rekla sam joj sve što se desilo. I ako nisam trebala preko telefona... Ona mi je rekla da odem kod nje i da neću tražiti nikakav stan. Ili, ako baš želim da živim u stanu da će ona živeti sa mnom.

Mislim da je tako i bolje... Treba mi takav neko. Otići ću kod nje dok ne napunim 18. Moram naći sta. I završiti jebenu godinu. Pa mogu naći posao. Odlična sam u fotografiji. Sigurna sam da bih se snašla...


Otišla sam kod Lise. Sa sve onim stvarima sam se uvukla u njenu sobu. Sviđa mi se njen život. Nema previše novca, a tako je i bolje. Bolje nego kada imaš alave roditelje. Sere mi se od takvih.

-Ana, raspakuj se. Pa da pričamo. Biće ti lakše.-poslušala sam je. Dala joj tablet i lap-top da stavi na sto, a ja sam uzela stvari da raspakujem. Nemam mnogo odeće tako da to nije problem da stoji u koferu. Ponela sam sav onaj svoj novac koji sam imala. Imala sam previše. Ali sam odlučila da dok ne nađem posao ne dajem nista u humanitarne svrhe zato što će mi trebati za stanarinu. I hranu....

-Da, okej Lis... Hajde da ti ispričam sve.-počela sam svoju priču. Gledala me je sa sažaljenjem u očima. Mrzela sam to. Ali sam jednako znala da je takva situacija. Dok sam joj pričala, pustila je suzu. Kao da se njoj to dogodilo. Zbog toga najviše volim tu curu. Zagrlila me je. Onako jako kao što sam ja nju kada joj nije bilo dobro. Kada joj je to bilo potrebno. Nije me puštala iz zagrljaja. Mene je to gušilo. Ali sam je pustila. Znala sam da voli Hugove.

Posle dobre partije pričanja, upalila sam lap-top i ušla na mejl. Na društvene mreže nisam ulazila danima. Nije mi to bilo potrebno. Nisam mogla da se borim i sa time....

Nije bilo čudnih poruka. uff, dobro je. Pomislila sam. Valjda nije bilo više onog čudnog stalkera. Ulivao mi je strah u kosti. Ali, nebotan mi je on dok mi ne naudi. Sada mi je bitnije ono sto se danas desilo. Onaj šamar. Bolje rečeno oni ŠAMARI. Bilo ih je VIŠE. Moglo je i da ih ne bude. Ali se desilo.

Posle dva sata višenja na netu, otišle smo na večeru. Bila sam gladna kao vuk. Ništa celog dana nisam okusila. Osim onog doručka.

Kada smo večerale, pozvala sam Ellu. Morala sam da joj kažem o čemu se radi.

-Ella, ja sam kod Lise. Neću više živeti u onoj kući sa onim imbecilima...

-Znam Ana. Čula sam. Opusti se, možeš i kod mene doći.-rekla je kao da to što se desilo ništa nije važno-nego, onaj dečko je opet pitao za tebe. Rekao mi je da ga pozoveš i dao mi njegov broj. Nije mi rekao ime, ali je na papiriću napisao ''H.xx''. Kaže da ga ti znaš. Znaš li ga?

-Ej, rekla sam da ga ne poznajem. Izdiktiraj mi broj.-rekla sam joj naređujućim glasom. Izdiktirala mi je i na kraju mi je sinulo nešto. To ''H.xx'' H kao Harry, xx je pisalo na kraju mejla. OKEJ, MISLIM DA SAM OTKRILA KO JE TO....

(Hello. Nadam se da vam se sviđa nastavak. Vote/koment nastavak ako vam se sviđa. Nije baš dug zato što sam jedva odvojila vremena da ovo napišem. Hvala vam što čitate. ALL THE LOVE xx)