Izmedju pakla i raja

Dobrodosli u moj svet

,,Mama, stigla sam.Gospodja Sara nam je odlozila test.''
,,Uredu Klara, da li si gladna?''
,,Ne mama, samo sam umorna. Idem u sobu da se odmorim malo."
,,Vazi, ja idem kod komsinice na kafu. Ako budes ogladnela imas lazanje u rerni."
Uh...Kakav je ovo bio dan. Hvala Bogu pa je gospodja Sara odlozila test...Mislim da bih sad mogla da izadjem u dvoriste. Napolju je bas prijatno vreme.Uzela sam jedan kartonski tanjiric I na njega stavila parce lazanje. Spremila sam sebi toplu cokoladu sa slagom I sela na moju veliku ljuljasku u dvoristu. Tamo provodim veci deo slobodnog vremena. Nekako me opusta dok se blago ljuljam na njoj i ne razmisljam o skoli.Nedostaje mi moja sestra Hana. Ona je umrla od tumora na mozgu. Nekako, sada, kad nema nje, osecam veliku prazninu. Ne smejem se vise koliko sam se pre smejala.Nedostaje mi njen smeh, njene sale, sve njeno. Zao mi je sto nisam provela vise vremnena sa njom. Volela bih da mogu da je vidim ponovo, makar na deset minuta. Volela bih da joj kazem da je volim, da mi nedostaje, da jos jednom vidim njen osmeh, samo jos jednom da je zagrlim I da se oprostim od nje...Nekad mi se desavalo da sanjam snove u kojima je vidim, u kojima ona peva njenu pesmu, smeje se I trci po livadi iza nase kuce.Ali kad god krenem da je dozivam san se naglo zavrsi, sve postane belo I ona nestane, tako da ni u snovima ne mogu da je zagrlim zadnji put. Pokusavam da ne mislim o njoj I da je zaboravim ali ne ide. Suvise mi je znacila.
Polako ispijam poslednji gutljaj tople cokolade. Polako se smrkava.Postaje hladnije.Cujem skripu kapije.Mama se vratila.
,,Komsinica ti je poslala kolace, tvoje omiljene. Pozdravila te je puno, I rekla je da ako ti zatreba neka pomoc, da joj se odmah javis."
,,Uredu mama, hvala."
Mmm cokoladni kolaci, moji omiljeni. Obozavam slatkise.Vecina mojih vrsnjakinja ih ne jede puno jer vode racuna o kilazi.Ja nemam tih problema.Jedem slatkise dok mi se ne smuci a da se ne ugojim ni gram.Haha srecnica sam, ne bih mogla da zivim bez tih kolacica, torti, bombonica raznih boja i ukusa I cokoladica. Nekako me uvek oraspoloze te slatke male poslastice. I ona ih je volela. Jednom smo se zavukle u ostavu I pojele dve pune tegle dzema od sljiva. Mama nas je grdila celo vece. Ah, nedostaje mi previse.
Sve je pocelo kada se jednom onesvestila u skoli. Doktori su rekli da je to verovatno jer ne jede dovoljno ili zbog niskog pritiska, pa se nismo previse obazirali na to.Posle mesec dana napadi su joj postajali sve cesci I tada su utvrdili da ima rak na mozgu koji je u podmaklom stanju I da ima svega dvadeset posto sansi da prezivi.Posle toga nije mogla da ide vise u skolu.Non stop ju je bolela glava, a kad bi ustala zavrtelo joj bi se u glavi.Malo po malo Otkazivale su joj I ruke I noge. Ostala je nepokretna. Bilo mi je tesko da je gledam tako bespomocnu. Znala sam da ce umreti.Ipak isla je na terapije I zracenja. Ponekad cinilo se da se oporavlja.Onda je usledila operacija...Verovala sam da ce se izleciti I ako sam znala iz dubine duse da postoji sansa da operacija ne uspe.Bilo je onako kao I cega sam se plasila. Umrla je na operacionom stolu posle 4 sata operacije. Doktor je izasao iz sale I rekao nam tu tuznu vest. Bila sam izbezumnjena.Nisam imala snage da placem.Samo sam cutala. I gledala mamu koja je pala na pod I plakala.Moj otac nas je napustio jos kad sam bila beba.Otisao je sa svojm ljubavnicom za Kanadu I ostavio mene I moju sestru sa mamom. Bar mi je mama tako pricala. Od tada smo ja I mama same. Pomazemo jedna drugoj koliko je to god moguce.