Izmedju pakla i raja

Stakleni snovi

San, jedino mesto koje me odvaja od sveta punog boli i patnje.Snovi me vode duboko u njihove rajske vrtove srece i smeha.Tamo mogu biti sta pozelim, da radim sta zelim ali naravno, svaki san traje jako kratko.Tih 15 sekundi sna moze te odvesti na drugi kraj sveta, u nova istrazivanja, nova otkrica.Ali pak moze nas vratiti u secanja.
,,Klara!", zacuo se meni jako poznat glas, ,,Klara!"
odmah sam prepoznala glas, to je bila Hana.Otvorila sam oci i videla nju, kako stoji i smesi se.Dozivala je moje ime mali milion puta i onda sam resila da krenem ka njoj, ali kasno.Krenula je da nestaje u vidu jutarnje izmaglice.
Od jednom trgnula sam se iz kreveta i onda shvatila da je to bio samo san.Koliko je bolno kada gines od zelje da nekog vidis, a znas da ga nikad vise neces videti, da nikad vise neces moci da cujes taj divni smeh koji ti se jos uvek mota po glavi, ili pak osetis taj najsnazniji zagrljaj u kome si pre provodila dane.Tada shvatas koliko si mali na ovom svetu, kada neko ode, ne mozes ga vratiti.
Mozes samo cuvati uspomene, u nadi da cete se na onom svetu opet videti.A tada nema smrti.Nema rastavljanja.Bicete zajedno citavu vecnost.
U mom razmisljanju prekinulo me je suvise iritantno zvono na vratima, kasnim.Na brzinu sam se obukla i strcala niz stepenice.Otvorila sam vrata a on je stojao tu.Moj najbolji prijatelj David.Visok, plavih ociju i bele koze, svojim izgledom je odavao je utisak aristokrate.Imao je plavu, uvek zalizanu, kosu.
,,Kasnis", promrljao je.
,,Izvini, ne osecam se nesto dobro danas", slagala sam, ,,mozemo li danas ostati kod mene?"
Pogledao me je zacudjeno, ali nezno, onako kako samo on ume.Presao je njegovom rukom po mojoj kosi i sarao prstima moj nezan i go vrat.Volela sam kad to radi, smirivalo me je.Uhvatio me je oko struka i zagrlio snazno, shvatio je sve.