Destroyed

Let's begin

Prošlost

Buka me probudila, ko zna po koji put. Znala sam šta se dešava, ali nisam imala više ni malo snage da se ustanem i uđem u taj začarani krug. Samo sam ležala i slušala, tuđe suze, lomljenje stvari i glasove koji su bili u stanju da naježe i najhladniju osobu na ovom svijetu.

Nisam se plašila, samo više nisam imala snagu, snagu za tu borbu.

"Nina, Nina.. Probudi se, molim te." -O bila sam budna, svaki dio mene bio je i te kako budan. "Izađi, molim te." -Mogla sam da osjetim njene suze, djevojčice pored mene, koja je bila uplašena isto koliko i ja, ali ona je bila djevojčica koja nije krila osjećanja.

Barem njoj nikada nisam uspjela da kažem ne, bez obzira što je bila starija od mene samo par minuta, ja sam bila neko,ko je bio zreliji, ne samo par minuta, nego već godinama, činilo mi se.
A nisam bila zrelija ni jača, bila sam samo neke ko je još tada od malih noga naučio da bude hladan, kao santa leda.

Ustala sam se, ostavljajući nju tu na sigurnom. Zakoračila sam ka hodniku i jarko svjetlo me na sekundu zasljepilo, znala sam šta me čeka kada pređem vrata koja vode ka dnevnom boravku.
Skupila sam svu snagu, otvarajući ih zatekla me ista scena kao godinama unazad, ista scena koju ću gledati još mnogo godina.

Mama je ležala na podu, dok je lokva krvi bila oko nje. Sva u modricama, a neke samo što su izbledile. Prišla sam joj i svojom sićušnom rukom pokušala da obrišem njene suze, koje su se u potocima slivale niz njeno lice.

Izvini mama, još uvjek sam suviše mala da ti pomognem. Ali obećavam ti mama, nećeš više patiti, još samo malo..

Dvije rečenice koje sam uporno sama sebi ponavljala, moleći se da ona može da ih pročita iz mojih očiju.

"Nina vrati se u krevet odmah!" -Njegov glas, glas od kojeg sam se tresla. Glas koji je u meni budi hiljadu i jednu emociju, glas koji sam mrzila. Bio je to glas mog oca, čovjeka koji mi uništava djetinjstvo.

"Ne želim!" -Prkosno sam izgovorila. "Ti si bolestan, treba da se lječiš, mrzim te! Zašto nas ne napustiš?!" -Svaka rječ je zvučala kao da je izgovara neko ko je mnogo stariji, a ne djevojčica koja nema ni punih deset godina.

"Glupačo mala!" -Njegova ruka se zaletila ka meni, a njegova šaka se našla na mom obrazu, obarajući me na pod. Udarac koji bi i muškarca natjerao da zaplače, ali ne i mene, ne djevojčicu koja je navikla na ovo. Nije me boljelo, ni jedan jedini fizički udar, bolile su me mamine suze. "Gubite se iz kuće, ne želim da vas vidim!" -Podigao me je, tako što me povukao za ruku. A mamu je podigao vučeći je za kosu. "Ne zahvalne glupače, da mene nema ne bi imale hleba da jedete." -Na hladnoću koja je ledila kosti, ja i mama smo stajale jedna pored druge.

"Nina nisi trebala da uradiš ovo." -Govorila mi je dok se njen glas raspadao, što od hladnoće, što od suza.

"Šta nisam trebala da uradim? Mama mogao je da te ubije.." -Skoro da sam počela da plačem i ako sam se trudila da ostanem jaka, jaka zbog nje i Ene koja je ostala sama u sobi.

"Nina.. Ne želim da se tebi ili Eni bilo šta loše dogodi, ne smiješ ovako da reaguješ, ni sada ni nikada više." -Čučnula je pored mene, tresući me za mala ramena. "Moraš da ćutiš, zapamti, ćutanje je zlato.. Ćuti i pusti da sve prođe, tako je najbolje." -Rekla je.

Tačno je nikada nisam naučila da ćutim, kada su bili povređeni ljudi koje volim. Ali sam naučila da ćutim onda kada sam ja bila povrjeđena, baš iz razloga da ne bih dodatno povrjedila iste te ljude.

I dani su nastavili da prolaze, nekada sam ćutala, nekada ustajala i dobijala modrice za koje nije bilo pokrića. Svi su znali šta se dešava iza ta četri zida, ali nikoga nije bilo briga. Svi su vješto to izbjegavali, nikoga nije bilo briga kroz šta ja prolazim ili bilo ko u toj kući.

Kući koju sam trebala da nazivam domom, a za mene ja pravi naziv bila ludnica. Iz dana u dan, svi smo ludili vješto sakrivajući to osmjehom.

A djevojčica, kojoj su se svi divili zbog hrabrosti, zbog svega kroz šta prolazi bez puštene suze, raspadala se iz dana u dan, ali niko to nije primjećivao.
Bila je ona jaka, svi su to govorili. Ali ona je bila sve samo ne jaka, na to su ukazale sve godine koje su dolazile, ostavljajući sve veće posledice na njoj.

Da li je dobro napisano? Ne znam, da li sam uspjela da vas uvedem u to kakvo je moje djetinjstvo bilo? Nadam se da jesam.

Mogla bih još mnogo toga na ovu temu napisat, ali i ovako previše boli. Svaka napisana rječ je nova otvorena rana, izvinite što nisam baš u stanju da to bude savršeno sročeno, ali i ovako je dovoljno bolno.
Neću se više vraćati na ovu temu, ona mi je bila potrebna samo da započnem ono što je uzrokovalo sve moje dobre i loše odluke u prošlosti.
Nadam se da ćete biti uz mene, dok budem pisala svoj dnevnik o prošlosti.

Hvala svima koji ovo pročitaju.