Destroyed

Pusti me da te upoznam.

I krajem avgusta, počela sam da vjerujem da ću konačno biti srećna.

Dopisivanja sa njim, po par sati upoznati nekoga na neki način, na koji si mislila da nikada neće biti moguć, bilo je sve što me činilo srećnom. Dođavola, nikada nisam bila srećnija nego tada.

Počela sam da saznajem sve o njemu, znala sam sve što se ticalo njegovog života, otvarao mi se poput knjige. Ali opet, bilo je dana kada nije bio tu, ne za mene, jer mi nismo imali ništa. Kažem, bilo je dana kada nije želio da priča, kada su se naša dopisivanja završavala na dvije rečenice, kao da ga je gušilo to, ni sama nisam znala.

Prvi septembar, bio je ponovni početak još jedne školske godine. Sami Bog zna, koliko sam se radovala, ne škol, već tome što ću njega ugledati.

I ugledala sam ga, ali ne, on nije bio sam. Djevojka koja je stajala do njega, ma nije stajala do njega, već uz njega. Njegova ruka, odmarala je oko njenog struka, dok njoj nije silazio osmjeh sa lica i baš u momentu kada sam prošla pored njega i nje, ona je spojila svoje usne sa njegovim.
Svaki dio mene, na komade se raspao. A mislila sam da je to ne moguće, ne nekome ko je uništen kao ja.

Prošla sam i te kako sam prošla podignute glave pored njih, dok se svaki dio mene borio da ne počnem da vrištim.

U redu, šta sam mogla da očekujem, ni jednog jedinog momenta nije mi se obratio, kao djevojci sa kojom želi da bude ili bilo šta tome slično. Naša dopisivanja, možda jesu trajala do kasno u noć, ali nikada mi nije dao ni jedan jedini povod, da mislim kako želi nešto više sa mnom.

Zašto sam onda ja to željela?

Lana me čvrsto uhvatila za ruku, kao da je znala sa čime se borim.

"Nije vrijedan." -Tiho mi je rekla.

Samo sam klimnula glavom.

Na školskom dvorištu, čim me je ugledao Luka se zalećeo prema meni, odignuvši me sa poda.

"Plavušice." -Kroz smjeh je izgovorio. Dok sam ja malo je reći, bila šokirana.

Luka je bio osoba, sa kojom sam bila u okej odnosima. Možda je naš odnos bio malo bolji, od ćao, ćao.

"Luka." -Nasmijala sam se.

"Nedostajala si mi cijelo ljeto." -Ne znam da li se šok i te kako ocrtavao na mom licu, ali ja sam bila šokirana, podjednako kao Lana koja je stajala do mene.

"Ako je to tako, zašto mi se onda nisi ni jednom javio?" -Pitala sam ga.

"Pa bio sam tokom cijelog raspusta kod brata u Ameriku, to sam ti i rekao kada smo završavali školsku godinu." -Kaže. I jeste, rekao mi je, samo što ga nisam smatrala iole bitnim u mom životu, da bih zapamtila tu informaciju.

"A da, rekao si mi. Skoroz sam zaboravila." -Nasmijem se.

-Na svu sreću, školsko zvono me spasilo. Označavalo je početak prvog časa, dakle nisam morala više da pričam sa njim. Mada mislim da njega to zvono i nije baš sprječilo, jer me uhvatio pod ruku, dok smo krećali ka učionici.

Lana me pogledala onim pogledom, šta se dešava?

Ni sama nisam znala, tako da sam samo slegnula ramenima.

Zahvaljujući Luci, period proveden u školi mi je prošao prebrzo. A njegovo pričanje, nije mi ostavilo ni minut slobodnog vremena da razmišljam o Jovanu.

I onda je došao momenat, kada se škola završava a ja se vraćam natrag kući.
I znala sam da mi ništa drugo ne preostaje, sem borbe sa sopstvenim mislima.