Metak sudbine

1.poglavlje

- To je tako slabo, Majkl. Pokazaću ti kako se rade pravi zgibovi. - Gas je zarežao i prišao šipci. Otpio je gutljaj piva koje je potom gurnuo u moje ruke i počeo da vežba, dok su mu ostali glasno brojali svaki zgib. Nije ostalo mnogo alkohola, pa sam popila sve na eks i spustila praznu flašu u gajbu pored staze. Noć je polako padala i zahlađivalo je, iako je bio jul. Osvrnula sam se oko sebe.

Ajvi je bila zauzeta gurajući jezik duboko niz Vesovo grlo, dok su se kikotali kao osnovci a on joj spustio ruke na kukove. Par njih se udaljilo i pušilo džoint, vodeći naizgled dubokoumne razgovore o vremenu i političkoj situaciji u našoj zemlji, mada sam bila poprilično uverena da ne znaju ni ko nam je predsednik. Prevrnula sam očima i prezrivo frknula, paleći cigaretu, a onda su se nečije ruke sklopile oko mog struka i osetila sam nečiji dah na svom vratu. I pre nego što sam se okrenula, osmeh mi je obasjao lice.
-  Skot. Već sam se zabrinula. - 
Spustio mi je glasan poljubac na obraz i zvonko se nasmejao.
- Ko dira moju princezu? - izvrpoljila sam se iz njegovog zagrljaja i sela na klupu, povukavši ga za ruku.
- Niko. Samo mi je dosadno. Jesi li se čuo sa Mejsi? - upitala sam.
- Jesam. Ona je na nekom festivalu, neće izlaziti par dana. Gde je Ajv.. Oh, sve mi je jasno. - pogled mu je pao na Vesa i Ajvi koji su se i dalje smejali i ljubili. Pitala sam se kako ne ostanu bez daha.
- Treba mi piće. - promrmljala sam i zarila lice u dlanove.
- Ne moraš dvaput reći. - Skot je skočio i požurio ka gajbi. Vratio se par sekundi kasnije sa dva hladna piva u ruci. Pružio mi je jedno i nazdravili smo. 
- Gde je...- započela sam rečenicu, ali me je prekinuo.
- Maks? Kući. Doći će večeras. I ne, još uvek se nije smuvao sa Sarom, a mislim da i neće. Pre će biti da će se pomiriti sa Melisom. Mada mi je pričao i da treba da se vidi sa nekom Dejzi. Ko će ga znati. Mislim, možda tebe to.. - 
Izbečila sam oči a potom prasnula u smeh.
- Skot, stani. Prestani. - upitno se zagledao u mene, naglo zaćutavši.
- Htela sam da te pitam gde ti je brat. -
- Oh... - podigao je obrve i složio pokajničku grimasu.
- U redu je. Dobro sam. Znaš da je to poglavlje mog života odavno zatvoreno. - pljesnula sam dlanom o dlan dok me je Skot grlio, rastrzan između potrebe da se nasmeje i nastojanja da bude dobar prijatelj. Međutim, smeh je ipak prevladao, pa smo se par minuta oboje smejali, prosipajući pivo naokolo.
- Ko vam je dopustio da se zabavljate bez mene? - dobro poznat glas koji sam začula negde iza svojih leđa poslao mi je trnce niz kičmu. Skot se uozbiljio i obazrivo me pogledao, dok sam ja slobodnu ruku stisla u pesnicu. Duboko sam uzdahnula i pročistila grlo.
Maks je obišao klupu i našao se ispred nas. Pružio je Skotu ruku, što je bio uobičajen pozdrav u našoj ekipi, a potom me pogledao. Nagnuo se i spustio mi poljubac na obraz. Nisam uzvratila. Nisam se nasmejala. Nisam progovorila. Samo sam tupo buljila u neodređenu tačku negde u daljini. U mislima sam ponovo proživljavala onu noć kada me je ostavio, kada sam plakala sklupčana na podu u kupatilu u tri ujutru, dok mi se šminka slivala niz lice, a Skot vrištao na telefon zabrinuto me moleći da se smirim.
- Makse, brate. Imam nešto za tebe. - Majkl je prišao i potapšao ga po leđima. Petljao je nešto po džepu i izvadio drogu.
- Ti stvarno znaš kako da me obraduješ. - Maks se osmehnuo.  
Uputila sam Skotu pogled koji smo samo nas dvoje razumeli. Očima sam mu rekla koliko mi je žao što sam ikada trošila svoje dragoceno vreme sa ovakvom propalicom. On je to shvatio, uzdahnuo i stegao mi ruku u znak podrške. Sklonio mi je pramen kose sa lica i tiho mi prošaputao.
- Sve će biti u redu. On ne zna šta je izgubio. - 
Osmehnula sam se i zagledala u svoje ruke. Kraste i modrice po njima svedočile su o mnogim tučama u koje sam upadala. U džepu me je žuljala kutija cigara a pored nogu mi je bila ko zna koja flaša piva koju sam ispraznila to veče. Da li sam ja uopšte bolja od njega? Imam li pravo da mu sudim?
Zadubljena u misli, nisam primetila buku koja se najednom stvorila oko mene. Neko me je povukao za ruku i sledeće čega se sećam je da sam trčala, perifernim vidom videći kako Ajvi, Maks, Ves i Skot trče iza mene. Ves je naglo skrenuo u jedan ulaz i svi smo utrčali unutra. Kada su se vrata zatvorila za nama, ostali smo u potpunom mraku, a jedino što se čulo bilo je naše zadihano disanje. Zurila sam kroz tamu, nazirući obrise drugih. Neko mi se približio i zagrlio me, znala sam da je to Ajvi po njenom cvetnom parfemu i drhtanju njenih ruku.
- Šta se desilo? - tiho sam upitala, dok je moj šapat sablasno odjekivao prostorijom.
Nakon dugog i mučnog momenta tišine, začula sam Maksov glas negde sa svoje desne strane.
- Mrtvi smo. -