JUST DO IT

Chapter 7

,,Jennifer! Jenn! Je l si kod kuće? Jenn!"
Iz sna me trglo dozivanje mog imena i lupanje po vratima

Budući da sam tek sad oči otvorila,izletela sam onako u pidžami i čupava
Inače nemam običaj da pogledam kroz špijunku tako da sam samo otvorila vrata
Ispred sebe sam ugledala nikog drugog do Nialla
Mogu reći da sam bila u šoku i na samu pomisao da sam toliko čupava,došlo mi da se uvučem u neku mišju rupu i nikad više ne izađem odatle

,,Dobro jutro Jenn! Imaš baš dubok san.."
Kroz smeh mi se obratio

,,Izvini što si morao da me vidiš ovakvu"
Blam me pojeo skroz
Otvori se zemljo!!!!

,,Daj ,opusti se..nego,hoćemo u školu?"
Na ovo njegovo pitanje sam samo spustila glavu i osmotrila svoju pidžamu

,,Hoćemo,ali čim se ja sredim malo..a ti za to vreme uđi unutra,nije baš toplo napolju.."
Nasmešio mi se samo,i bez pogovora i oklevanja zakoračio u moj stan
Udobno se uvalio u veliku fotelju i izvukao telefon iz džepa

,,Ja bih da stignem u školu na vreme.." prošaputao je

Samo sam se lupila šakom po glavi i otišla do kupatila da se istuširam i obavim ličnu higijenu
Kad sam to završila,prešla sam na potragu za normalnom odevnom kombinacijom
Sedela sam na podu ,samo u gaćama i brusu,kad je Niall uleteo u sobu
Izgleda da mu nije smetalo,ali ja sam već poprimila crvenu boju lica
Skočila sam i uzela svoj plišani mantil i obukla ga
On nije mogao prestati sa smejanjem

,,Treba li ti pomoć oko kombinacije?"
Uozbiljio se sad kao malo
Ali i dalje mu je na licu bio onaj vragolast,po malo i izazovan osmeh

,,Iskreno,da..nemam inspiraciju danas nikakvu "
Taj trenutak kad smo oboje u istoj sobi i cinjenica da sam skoro pa polu gola... pffff...pomutilo mi je malo razum
Smiri se Jenn,razmišljaj racionalno!!
Budi normalna jednom u životu!!

,,Niall,da li bi izasao iz sobe?" rekla sam to nekako hladno,iskreno ni sama ne znam razlog zbog cega bih uradila nesto takvo,ali nateralo me je nesto naa to,nesto cudno i zbunjujuce

Njegovo lice koje je do tad bilo veselo i puno života pretvorilo se u lice puno tmurnosti i bez ikakvog poznatog izraza

,,Da,mogu" odgovorio je sa istom onom hladnoćom sa kojom sam ja postavila to,na moju prepast,pitanje

Još jednom je pogledao u mene i izašao iz sobe,ostavivši me samu u gomili razbacane odeće
Glupo sam se ponela,ali to ne bi trebalo da me toliko brine,ipak je to osoba koju znam malo više od 48h i koja nije bitna u mom životu
Makar se nadam da je tako
Mnogo sam razmišljala,a kad počnem da razmišljam o tako nebitnim ili bitnim stvarima ,sve se svede na dve situacije
1.toliko daleko odem sa razmišljanjem da počnem da plačem i zaboravim gde treba da idem, a onda se setim ali zakasnim tamo gse sam krenula
2.samo sedim tako,pa čak i do 2 sata
I eto opet sam se zamislila

Devojka sjajnih zelenih očiju,i svilenkaste duge plave kose,sedela je u bebi-roze mantilčiću koji je bio dovoljno dugačak da prekrije intimne delove njenog tela
Izgledala je zamišljeno,gubila se u mislima,pogled joj je bio hladan i prazan,kao kod nekog ko je mnogo propatio u životu i na kraju ostao sam
Ali ona nije bila jedna od tih odbačenih nesrećnih ljudi,suprotno-imala je sve što je normalno za normalan život jedne tinejdžerke,sem njenih roditelja,to je ono što joj je istinsi falilo i čijem se povratku ona nadala,iako je bila svesna da se oni neće vratiti..
Ali ,nešto drugo ju je mučilo,ali čini se ni da ona nije znala šta to tačno,nije to ta tuga za roditeljima,već nešto nepoznato ..što ni ona nije razumela