Savršeno-nesavršena

Helena

Jako sam nervozna, ovih dana mi baš ništa ne ide od ruke, osećam da ću pući.

Sedam na krevet, uključujem laptop i tražim neku muziku na "Youtube"-u, treba mi nešto da me opusti.

Napokon pronalazim pravu stvar ------- ( link je gore)------ i sedam u " turski sed" zatvaram oči, ruke spuštam na kolena tako da mi dlanovi budu okrenuti ka gore, i počinjem da dišem duboko. Javlja mi se poznati osećaj u glavi koji je teško opisati rečima; kao da se nešto nalazi u njoj ali je opet istovremeno malo izvan i negde sa strane; ko što rekoh mission imposible. Taj osećaj se potom spušta preko vrata, ramena, ruku do dlanova. Na njihovoj sredini osećam blago peckanje, a potom i pritisak koji odprilike izgleda kao da je neko pritisnuo palac na to mesto. Energija mi preplavljuje telo dok dišem sve sporije i pokušavam da izbacim sve misli iz glave.

" Vetre, ti koji udišeš vazduh u naša pluća i čistiš ga. Ti koji nosiš skrivene poruke i dižeš nas u visine kako bi ostvarili svoje snove, dođi mi."

Izgovaram u sebi i osećam kako blagi povetarac miluje moje lice iako je prozor zatvoren.

" Vatro ti koja nas greješ u zimskim noćima i donosiš nam svetlo u mraku. Ti koja imaš moć i da uništiš kako bi napravila mesta za novo rađanje, dođi mi."

Osećam kako mi se prijatna toplota širi telom, dok mi se svaki mišić opušta.

" Vodo ti koja ispunjavaš veći deo našeg tela, koja spiraš svu prljavštinu koju smo pokupili na putu, dođi mi."

Usne mi se vlaže i osećam se kao da plutam na talasima.

" Zemljo koja rađaš i velikodušno nam daruješ svoju decu kako bismo se prehranili. Ona kojoj se vraćamo u naručje kada napuštamo ovaj svet, dođi mi."

Osećam miris pokošene trave i imam utisak da sedim na vlažnoj zemlji.

" Duše ti koji nosiš svu mudrost prošlih i budućih dana, koji nas inspirišeš i učiš, dođi mi."

Telo mi ispunjava elektricitet, a pred zatvorenim očima počinju da mi se ređaju slike: Savana u suton od kog nebo poprima vatreno narandžastu boju; Pećina u koju dopire tek po koji zrak sunčeve svetlosti; i na kraju srebrni vuk koji se menja u zmaja iste boje.

- Ja sam tvoj duhovni vodič- izgovara zmaj- u početku sam ti se javljao kao vuk jer si verovala u njegovo postojanje a sada se prikazujem u svom istinskom obličju. 

Zmaj je dunuo ka meni a iz usta mu je izlazila nekakva beličasta svetlost koja se presijavala i onda sam počela da letim.

Letala sam preko nekog malog mesta koje nisam videla do tada, krovovi su se beleli od snega dok su kućice bile nekako prijatne. Sve je izgledalo kao prizor sa razglednice. Sva svetla po domovima su bila popaljena, dok su ulice kitile novogodišnje svetiljke. Iza ovog gradića, sela ili šta je već, prostirala se gusta četinarska šuma.

Činilo se da se širi u nedogled sve dok nisam primetila prazninu. Pogledala sam dole i ugledala jezero, obzirom da je bio mrak, delovalo je potpuno crno i svetlucalo je tamo gde ga je mesečina obasjavala.

Sletela sam na čistinu koja se nalazila kod jezera i sela na obalu dok su mi bosa stopala bila u vodi, uživala sam u ovom netaknutom delu sveta daleko od onog što nazivaju civilizacijom. Odjednom me obuzima osećaj da trebam da se okrenem; što i činim. Iz šume mi prilaze tri žene: