Anđeo u okeanu krvi...

7 Poglavlje

Osećam krv u grlu, derala sam se od bola a on se samo pojačavao. Imam osećaj da ću umreti. Zovem mamu drhtavim rukama ali opet isto... opet...

Poštovani, korisnik koga ste pozvali trenutno nije dostupan. Molimo vas poz..o...

-Mama molim te, jecam drhtavim glasom. Tresem se. Molim te Bože samo da u autu nisu oni, molim te učiniću sve što tražiš! Dajem ti sve svoje samo da su živi i da su negde na poslu ili bilo gde samo ne u tom autu bre! BOŽE ČUJEŠ LI ME!!!!!!
Vrištim na glas i razmišljam želim da je ovo jebeni san! Samo to želim da ću se ujutru probuditi i videti mamu i tatu!
Nisam ni primetila ali policijski auto u kome sam bila je stao. Ispred nas su bile žute trake, hitna pomoć, novinari i brda policije.

-Gospođice Rosvelt ovuda,

rekao je policajac puštajući me na dalje samu. Rekla sam mu da želim sama da se suočim sa sudbinom što sam i učinila.
Provlačim se ispod žute trake i ugledam auto. Suze krenu kao lude a ja nemoćna da vratim vreme slaba i uplakana vrištim.
Neeeeeeee, neeeeeeee a ne mamaaaaa tataaaaa došla sam, izađite pomozite mi a ja ovo ne mogu!!!!! Bože čuješ li meeee aman Bože jel me vidiš?

Gospođice morate nastaviti dalje, moramo ovo da završimo, ubica nam beži!

Jel ste vi normalni bre više u autu su mi roditelji a vi meni kažete da požurim?! Jel imaš ti roditelje bre?! Kako bi tebi bilo da si ovde kao i ja?! Pustite me bestraga da Bog da i ja da umrem ili da sam umrla odavno nego ovo da doživimmm!!!!!
MARŠ SVI OD MENE BRE OSTAVITE ME DA UMREMMM!!!! Plakala sam i jecala dok je policajac odlazio. Okrenula sam se očiju bolnih od suza i pogled vratila na auto.
-Emili saberi se, mogu ja ovo, to ne, ne, ne, nisu oni buncala sam nesvesno..
Prilazim autu i što sam mu bliže noge se krate, kao da ih nemam a onda ugledam, prizor od koga sam pukla u delove, prizor posle koga ja više nisam ja. Prizor posle koga sam ja neko drugi. Neko sam. Siroče. A onda ugledam

Njih...

On sedi na mestu vozača a ona na mestu suvozača. Drže se za ruke isprepletanih prstiju, tragovi suza su im još vidljivi na licu. Oboje upucani u čelo, krv je svuda. Toliko ju je voleo, toliko ga je volela. Toliko su se voleli da su tako i umrli.

-NEEEEEEEEEE AAAAAAAA MAMAAAAA, TATA NEEEEEEEE NE BOŽEEEEE NE RADI MI OVO SAMO OVO NE! vrištući i trčeći odlazim do njih i drmam ih silovito ali
Ništa...
Mama, mamice ustani, pogledaj me mama, tu sam došla sam! Tvoja ema je tu, tvoja plava devojčica! Mama plačem obriši mi suze, mamaaaaaaaaaaaaa!
Tata, tata princezu tvoju lažu! Tata ustani zagrli me, podigni me visoko da ovi ljudi vide da greše! Tata hajmo kući! Tata ko će mene da štiti sada? Tata kome ću sada da se požalim! Vristući sam otvorila vrata malo jače i ušla unutra. Zgrabila sam tatu i stavila glavu na njegove grudi grleći ga...
Tata, tatice tako si hladniji, tata poljubi me u kosu! Znaš da uvek kada sam ti ležala na grudima uvek bi me poljubio u kosu hajde tata, mama evo grlim i tebe hajde pomiluj mi obraze! Mama hladnija si ali meni si topla nema veze zagrlite me idemo kući! Ljubila sam ih grlila, vukla, drmala bila sam natopljena krvlju ali me briga. Samo da su živi za sve ostalo me briga.
Mama, tata zašto da doživim kupanje u vašoj krvi bre zašto? Tata zaštiti me kralju moj! Tvoju princezu nema ko da štiti nema, više kooo!
Bože vrati ih, vrati ih jel ti puno tražim? Zašto oni bre zašto!
Tresla sam se i vrištala svo vreme, ja više ne postojim, ja sam sada niko. Nemam nikoga više! Oni su mi sve bili i ostaće... Boli me srce, vene, duša, boli me što sam živa. Neću da se pomerim od njih, ako će da ih sahrane, neka sahrane i mene sa njima jer ja bez njih ne postojim. Ne.

Vozim 260/h automobili i ljudi pored kojih prolazim od brzine se ne vide. Konačno stižem na odredište. Zvuk kočnice naterao je da odzvanja celo mesto. Ovo je strašno moram tamo. Svu tišinu razbijaju glasni urlici i vrištanje, jecanje da ti se krv zaledi u žilama.
Pa čekaj to je ona, moja Emili. Moram kod nje!