-You are mine-

-You are mine- Uvod

Često su snovi precenjena stvar. Kada se probudiš ujutro, ti, tvoja mama, tvoj tata, brat sestra, komšija, pas, bilo ko, ne sećaš ga se, ali si ga imao. Imao si san. Usnuo si nešto. Sanjao si. Često se toga ne sećaš, ali kada ga se sećaš, to onda mora da je poseban san. Ne bilo koji, nego onaj poseban, a takvih ima više, zato, nemoj se čuditi ako se sećaš više snova, a da su ti svi ti snovi posebni, lepi, važni. To je dobro, ako se sećaš više njih. Ja se, na primer, sećam skoro svakog sna. A nisu mi svi važni, štaviše, neki su čak besmisleni, kao na primer:kupujem ćevape, pišem domaći, itd... Može se to i tebi desiti, ne kažem da ne može. Ali, to ne mora da te rastužuje, zato što misliš da ne sanjaš važne stvarni ako sanjaš nešto glupo. Ne. To samo znači da si verovatno bio umoran da sanjaš nešto veće, bolje, ili si jednostavno sanjao ono što si hteo. A većina snova je upravo ono što mi želimo. Neko sanja da je osvojio milione dinara ili da je oženio komšinicu, i to najčešće baš zato  što on to želi. Nekada ni ne znaš šta želiš, dok to ne sanjaš, dok ti se kad se probudiš naredno jutro, ne upali ona mala žuta sijalica iznad glave i kaže: 'E, vidim da si se setio šta želiš.' 
Tako i ja. Sanjam i ja svašta, bitno, nebitno, lepo, ružno, sretno, tužno, i upravo jedan ot tih snova, ili pak više njih, su mi neizmerno važni. U njima sam pronašla ljubav, sreću, radost, zadovoljsto. U njima sam shvatila šta znači reč 'porodica' i 'ljubav', 'prijateljstvo' i 'sreća'. U njima sam shvatila kako u jednom trenutku možeš sve izgubiti, ili barem misliš da možeš, sve dok se to jednog lepog dana neočekivano vrati, i uzburka ti ceo život. Onda, kada se to desi, zapitaš se ko si zapravo ti, šta si radila do sada, gde si bila, koga si upoznala, koga mrziš, koga voliš, KO si ti BILA. A odgovor na to nemaju svi, ili ga imaju, ali nemaju pravi odgovor. Odgovor na to imaš samo ti, u svojoj glavi. To je jedno, verovatno i jedino, gde se naze sva tvoja osećanja, misli, događaji.....
Ja znam, da se ja svojih ne sećam. Ne znam da li postoje. Verovatno su tu negde, samo ih ja ne mogu naći. A pokušavam. I pokušavam, pokušavam, pokušavam i pokušavam. Ali mi nikako ne ide. Nikako da saznam ko sam, šta sam. Ok, od kad ne znam ništa, saznala sam nešto, jedan deo, ali i dalje ne znam. Ne osećam se kao da sam to zapravo ja. Osećam se kao da živim tuđi život. Ali, to je ipak moj život, to sam ipak ja. Ali, zašto se onda i dalje osećam tako čudno, tako nestvarno? Ne znam odgovor na to pitanje, kao što ni ništa drugo ne znam. A ne znaš ni ti, jel' da? Pa, da bi to saznao, ili barem pokušao, moraćeš ostati sa mnom do kraja. Nisam sigurna kada ću i ja sve znati, ali ako želiš, možeš ostati i pomoći mi da saznam. Zabavićeš se usput, veruj mi. Radovaćeš se, smejati se, nestrpljivo iščekivati, biti tužna verovatno, možda i plakati, ne znam. Svašta je moguće. Ali jedno znam, a to je da će mi tvoja pomoć biti potrebna, neću moći sama.

Ovim 'tvoja pomoć' se ne obraćam samo tebi, pojedincu, već svima koji ovo čitate. Nadam se da će vam se svideti naša avantura kroz svet misterije i neznanja. Uživajte, a pokušaću i ja. :)