-You are mine-

Poglavlje 11.

                                                                                ***

We don't wanna be like them

We can make it till the end

Nothing can come between

You and I

                                                                                ***

 Bogi's POV

-Hej, Anna, El, kuda me vodite?-znaju da nisam neki veliki fan iznenađenja i da veoma emotivno reagujem na ista.-Ozbiljno vas pitam!

-Pa sad, kad bi ti rekle, ne bi bilo iznenašenje, zar ne? Uostalom, nemaš se čega plašiti, nećemo te dati na streljanje, ne brini-nasmejala se El. Divno, kako sad da se ne brinem? Ko zna šta su mi spremile? Još pogotovo kad je moja tako divna, ili ne tako divna, sestra umešana...Samo da me stvarno ne daju streljati, jer ću ih onda progoniti do kraja života.

-Je l' smo stigli?-stvarno ne mogu da dočekam da vidim koje su to iznenađenje spremile za mene. I koji je povod tog iznenađenja? Stvarno mi ništa ne pada na pamet. Početak je jula, ne sećam se da se nešto desilo u ovo doba. Hah, kako ironično. Naravno da se ne sećam. I ja ponekad ne pazim s razmišljanjem. Doduše, ponašaju se čudno još otkad se Anna vratila iz bolnice. Stalno su se nešto došaptavale, i to ne samo njih dve već i Pezz i Soph i dečki. Koji vrag? 

-Aaaaa 'oćete mi reći više šta se dešava?-nešto su se došaptavale opet.

-Još malo pa smo stigli, ne divljaj odma'-hvala sestro, lepa komunikacija. Stvarno ponekad ume burno da reaguje.

-A jel smem barem da pitam šta je povod iznenađenja?-ako ništa drugo, jer znam da mi neće reći, da nam prekratim vreme.

-Pff, jest' vala, još i to da ti kažem? Neće moći ove noći, sekice.-lepo.

-Što si tako stroga prema meni?-ovo će je malo pecnuti.

-Nisam stroga! Joj, ženska glavo, pa ne mogu da ti kažem. Ne bi bilo kul i sve bi propalo, kapiši?-strefila sam je u živac. Jes! 

-Okej, okej. Izgleda da ti nisi jedan od onih emotivnih rakova, a?-još samo malo i biće gotova. Krenula je da mi kaže nešto, no zaustavila se i samo napravila neku grimasu, kreveljeći se. Opa, samokontrola! Izgleda da je nešto naučila u poslednjih godinu i po dana. Dobro za nju. 

-Pazi, idu stepenice.-E, da mis nisu rekle, pa ne bih znala. Al ozbiljno. Pomogle su mi da se popnem uz stepenice a nakon toga i da uđem u neku klimatizovanu prostoriju. Aleluja! Neobično je toplo za London. Jest' da je jul, ali nekako uz svu kišu i hladnoću nagla promena ovih trideset i nešto stepeni. Zatvorile su vrata i povele me još par koraka napred, gde smo stale. Osetila sam kako uzbuđenje raste u meni. Živo me zanimalo šta su mi pripremili. Par naglih pokreta nečijih ruku su me upozorili na to da mi taj neko skida povez sa očiju, ali takođe mi je naređeno da držim oči zatvorene. Čula sma par prigušenih glasova oko sebe, što me je nagnalo da pomislim da su mi pripremili žurku iznenađenja. Kul, nije kul.

-Sad možeš da otvoriš oči-nesigurno mi je rekla El, pa sam nekako još nesigurnije otvorila oči, pomalo žmirkajuči. 

Ispred mene je stajao Louis, držeći neku kutijicu zamotanu u ukrasni papir sa sve mašnicom, dok su ljudi oko njega iskakali sa svih strana vikajući 'iznenađenjeeee!' Nisam mogla a da se ne nasmešim svemu ovome, dok mi je Louis prilazio. Nisam ni obraćala pažnju sve do sad da se nalazimo u nekom kafiću, restoranu, šta god. Dok sam prelazila pogledom preko prostorije u oko mi je upao natpis koji je upadao u oči odmah čim uđeš unutra, a na kojm je pisalo 'Sretna prva godišnjica veze Bogi & Louis!' A znači ovo su planirali svo ovo vreme! Čekaj, meni i Louisu je danas godišnjica?! 

-Iznenađenje!-rekao mi je utisnuvši mi maleni poljubac na obraz.-Izvoli.-nasmejao se otkrivajući svoje savršeno bele zube. Nabori oko morsko zelenih očiju su delovali tako slatko naglašavajući njegov pravi osmeh, ne onaj lažan koji uputi novinarima. 

-Hvala-rekla sam dok sam otvarala poklon.-Moram priznati da ste me stvarno lepo iznenadili. A još više ti ovim poklonom. Hvala Louis!-uzvratila sam mu poljubac. Stvarno mi se mnogo sopala srebrna narukvica sa malenim srcima.

-Jel ti se dopada? Sam sam je izabrao-pravdao se.

-Da, mnogo mi se dopada. I znam da si je sam izabrao, niko se ne bi setio kupiti mi ovako lep poklon.-u tom trenutku su mi prišle El, Pezz, Soph i Anna sa dečkima čestitajući nam na godišnjici. Stvarno je lepo od njih što su se ovoliko potrudili oko mene i Louisa. Doduše, i on je planirao sa njima, ali nema veze.

-Hvala vam svima! Mnogo ste me obradovali!-rekla sam im grleći ih sve redom.

-Onda znaš da ovo nije kraj iznenađenja, zar ne?-lukavo me je upitala pa ko drugi, nego moja sestrica.

-Šta? Ima još?-e ovo će biti zanimljivo.

-Naravno! Za nekih pola sata, malo više, možemo da krenemo.-rekla je Pezz proveravajući koliko je sati. 

-Al' ni ovo ne smem znati? Nećete mi reći kuda me vodite?-znala sam da neće otkriti kuda me posle vode, al' reko da probam.

-Naravno da ne. Iako to nije neko iznenađenje jer si bila tamo dosta puta. Ali sve jedno ti nećemo reći.-ubacio se Styles.

-E sad me još više zanima. A da mi krenemo odmah?

***

-Okej, nije kul ovo s povezom ovim, opet. Izgubilo je svoju magiju kog prvog puta, znate? Niste fer.-gunđala sam. Nije prošlo ni petnaest minuta od kad smo stigli u restoran gde je bila žurka, nego su mi ponovo vezali povez na oči, odveli me u neki auto, nakon čega se evo vozimo u nekom kao liftu, ne znam čemu, uglavnom osećam da se krećemo.

-Pripremi se.-Louis mi je šapnuo na uho odvezujući mi povez. Ovo je po drugi put danas da mi to radi, i nimalo nije zabavno ljudi!

-Opa!-otelo mi se iz usta. Stvarno nisam mogla verovati gde se nalazim! Iako je to samo obična kabina na London Eye'u, sve je izgledalo tako predivno. Panorama Londona je izgledala tako očaravajuće u ovo doba dana, tj noći. Sva ta svetla koja sijaju, a ljudi, ni ne vidiš ih s ove visine. Ma ne ljude, ni automibile ni autobuse, ništa. Sve je tako sitno. Louis mi je rukom pokazao na jednu zgradu, gde su upaljena svetla formirala izraz 'I <3 U'

-Oh my...-preklrila sam usta rukama okrećući se prema Louisu.

-Volim te-rekao je privukavši me u zagrlaj.

-Volim i ja tebe Louis.

_____________________________

Pa evo ga ovaj famozni 11-ti nastavak. Kasnim. Mnogo kasnim. Znam. Ali jednostavno nisam imala ni trunke inspiracije da napišem barem jenu rečenicu. Ma kakvi rečenicu, reč jednu nisam migla smisliti. I evo danas, dan posle mog rođendana me strefila ispiracija. 'Fala Bogu, napokon! 

Jeees. Eto, čiajte. Nadam se da će vam se dopasti. I nadam se da ću imati inspiracije za sledeći nastavak, kao i za nastavak za onu drugu priču. Ali, ne obećavam ništa.

Love you all!