Svedok ljubavi

3. poglavlje

"Videla si napadača bez maske?! Štaaa?" gledao me je razrogačenih očiju u neverici, a pritom me držao rukama za ramena. Prošlo je par sekundi dok sam shvatila šta sam zapravo rekla. Uh, nisam sigurna da mi je ovo trebalo.  Ne još.

"Zašto to nisi rekla danas? Znaš li šta ovo znači... Ovo menja sve" pustio me je i počeo uznemireno da šeta po sobi. Povremeno bi bacio pogled pun neverice prema meni, pa bi odmahnuo glavom i nastavio da hoda i mrmlja nešto sebi u bradu. Zbunjeno i uplašeno sam ga pratila pogledom, i razmišljala šta bi to moglo da promeni. Videla sam da je napadač skinuo masku, ali ne i njegovo lice. Ako i jesam zapazila lice, nekim delom svoje podsvesti, nisam imala ni najmanju nameru da se vraćam na taj trenutak.

"A šta to menja?" pomalo drsko sam pitala, iskušavajući sreću i pritom uživajući u zbunjenom izrazu njegovog lica. Verovatno je i zaboravio da je u mojoj bolničkoj sobi. "Kakvo ti je to pitanje? Ne samo da si svedok jednog takvog...dogadjaja, nego si zapravo videla i napadačevo lice! Upravo si postala mnogoo važnija u ovoj istrazi, i to ne samo policiji." hitro me je pogledao nakon isprekidanog izlaganja.

Važnija.. i to ne samo policiji... Nije mi se svidjalo kuda to vodi, ako uopšte i vodi negde. Osetila sam strah.

Osećala sam se kao da sam zarobljena u noćnoj mori, sem što nije bilo smisla nadati se da ću se svakog trena probuditi, i da će nakon toga sve biti okej. Kako stvari stoje, postaće još i gore. Mora da mi se strah video na licu i očima, pa mi je bezimeni policajac prišao.

"Ne brini se, zaštiti ćemo te. Zato smo i ovde." pokazao je glavom na fotelju na kojoj je do pre par samo par minuta dremao. Što me je i podsetilo... "Zašto si bio u sobi uopšte?" do sad nisu znali da sam videla lice napadača, pretpostavljam da nisu mislili da mi je potrebna zaštita i ovde. Gledala sam ga podignutih obrva.

"Vratio sam se u bolnicu nakon ispitivanja u nadi da ćeš se još nekih detalja setiti. Onda me je tvoj dobri doktor obavestio da spavaš." zajedljivo je naglasio ovo dobar doktor. Očito je da se iz nekog razloga ne podnose. "Kako god bilo, mislio sam da se vratim u stanicu, ali imao sam osećaj da bi trebalo da ostanem ovde negde. Intuicija me inače nikad ne vara, vratio sam se do tvoje sobe, i kao što već znaš i sama, bio sam u pravu." pobedonosno je to izgovorio. Kada sam pomislila na senku ispred vrata zadrhtala sam i zahvalila univerzumu i svim božanstvima na njegovoj intuciji.

Klimnula sam glavom. Bio je u pravu, da. Ali šta sad? Zar ću svakog trenutka morati da strepim oko toga hoće li me neko napasti i dokrajčiti? Mora da mi se uznemirenost videla na licu jer mi je bezimeni policajac prišao i pokušao da me uteši. "Hej, nemoj da brineš. Imam plan...imao sam ga i pre, ali sad se definitvno sprovodi u delo. Zaštitićemo te. Ne brini" ohrabrujuće je završio i ponovo me stegnuo za ramena.

Na neki čudan način utešio me je...Ko? Što me je i podsetilo. Pogledala sam ga sa  podignutom obrvom.

"A, smem li da znam tvoje ime? Bio bi red, s obzirom da si me već jednom spasio." Pomalo čudno me je pogledao, a onda mi je uzvratio osmeh. "Naravno da smeš, to sam potpuno smetnuo sa uma." Ispravio se i teatralno predstavio.

"Maksim Volkov, vama na usluzi." čak se i naklonio, što je izazvalo kikotanje sa moje strane. Pokušavao je da razvedri atmosferu, i uspelo mu je. Rus znači. Svetla kosa i oči, čiju boju još uvek nisam sasvim videla, i pomalo čudan naglasak, zapravo je vrlo logično. Ili bi bilo da sam bila u stanju da tako nešto primetim. Pitala sam se zašto je onda ovde...

Neko vreme smo samo tako ćutali svako zadubljen u svoje misli, a onda je nešto lupilo o prozor. Trgla sam se u spremila za beg. Maksim je potrčao ka prozoru pogledao kroz njega i onda se nasmejao. Napeto sam čekala da čujem šta je to bilo. Izgleda da ću se trzati za svaki čudan zvuk. Okrenuo se i odmahnuo rukom. "Grana je udarila o prozor. Jak je vetar.  Izgleda da će nevreme." Vratio se do fotelje na kojoj je i sedeo i počeo da cupka nogom.