Svedok ljubavi

12. poglavlje

Osveta? Zbunjeno sam se namrštila na tu reč. Kakvu bi on osvetu mogao imati u svemu ovome? Možda nešto za Filipa? Možd... Odmahnula sam glavom. Manje mozganja, a više pitanja. Možda mi to uspe.

"Osveta? Kakva osveta Makse?" kad je to izgovorio malo pre, oči su mu bile tamne i pune mraka, a tama je još uvek bila prisutna u njegovom pogledu. Nešto u tom pogledu, i stavu govorilo mi je da ne bi trebalo previše i prenaglo da kopam, ali želela sam da znam. Trepnuo je par puta, kao da se budi, i odmahnuo glavom.

"Nije bitno. Ne sad, Helena." gledao me je intezivnim pogledom koji je govorio više od reči, a to je značilo da mu nije do te teške teme. Ali možda bi trebalo da pričamo o tome.

"Ali reci mi. Kakve ti veze imaš ovde? Nije valjda da se toliko želiš osvetiti za Filipa?" pomalo zajedljivo sam rekla to. Nije mi bilo jasno zašto je toliko u ovom slučaju, bez obzira na to što se on i Filip znaju od pre.

Ne znam šta mi je ali uporna sam oko ovoga. Medjutim, čim sam to izgovorila pokajala sam se. Bila sam možda i pomalo nepravedna, ali po pogledu koji mi je uputio shvatila sam da je kasno za ispravke.

"Rekao sam ne sad, ženo, jebote!" viknuo je. Trgla sam se na taj ton, i odmah pokušala sa izvinjenjem ali nije išlo. Unezvereno je prošao rukama kroz kosu, i počeo da šetka po sobi.

"Makse, izvin..."

"Helena u redu je!" nestrpljivo me je odsekao. Suze su mi se ponovo rodile u očima, i nisam ni pokušala da ih sprečim. Slani potočići su potekli niz moje obraze, zaustavili se na tren pri dnu moje brade, a onda pali dole, neki na moju bluzu, a neki su možda i stigli do poda. Kad me je Maks video nestrpljivi sjaj mu se pojavio u pogledu.

"Ne počinji sad sa suzama, dodjavola!" i sa tim rečima otišao je zalupši vrata na odlasku.

Nije mi čak ni dao priliku da kažem kako nisam zaplakala zbog pokušaja izvlačenja, već zato jer mi je bilo krivo što sam tako navaljivala. Potrčala sam ka vratima, no zvuk lupanja vratima govorio je istinu, Maks je otišao. Uzdahnula sam izgubljeno, obuhvatila sam se rukama, i pošto nisam poznavala stan, a bilo mi je nekako nepristojno da samo tako idem i istražujem, sela sam na kauč. Prebacila sam Maksu, nesvesno više, zbog njegovog izbegavanja pričanja o ovom slučaju, a ja sam i sama izbegavala svoje zadatke.

Trebalo je da pokušam da se setim, ali tako me je bilo strah. Strah od onoga što bih mogla saznati, strah da to zapravo neće biti važno... Zadrhtala sam kad se hladnoća iz dna mojeg stomaka polako raširila celim mojim telom. Sva dešavanja, i ono danas, bili su teški i haotični dogadjaji. Bilo mi je jako krivo zbog ove svadje, a um mi se vraćao na dan nesreće, iako to nisam htela.

Prolazila sam u mislima kroz onaj dan, ali kroz lepi deo njega, moja ushićenost i nervoza zvog novog posla, mamino raspoloženo lice, kakvo dugo nisam videla.

Tuga, koja se izgleda nastanila za stalno u meni, ponovo je potekla iz mojih očiju, dozvoljavajući spoljašnosti da je vidi. Brisala sam svaku suzu koja je tekla, ali činilo se da moji prsti ne mogu da postignu da ih obrišu dovoljno brzo koliko su one padale.

Kroz um su mi prolazile slike onog dana, čak i kad sam htela da se prebacim na nešto drugo. Moja pauza u poslastičarnici, kako sam imala tako svetle planove, a sudbina mi je donela mrak. Čudan je život, pomislila sam. Onda se ruka sa ožiljcima ponovo pojavila, ali ovaj put sam nekako potišteno dozvolila slikama da se smenjuju, ne misleći zapravo na ono što vidim. Laganim pokretima je podigao masku, i videla sam najzlobniji osmeh. Ožiljak sa desne strane lica, i žute oči, gledale su me sa nevidjeno zlim pogledom, kao da jedva čeka da me dokrajči, ali da bi me pre toga dobro mučio.