Svedok ljubavi

11. poglavlje

Teški pljusak stvarao je gotovo neprobojni zid, a pored suza koje su zaposele moje oči, i time zamaglile moj vid bilo je teško gledati napred i ne preskočiti koju stepenicu. Nesigurnim, ali brzim koracima trčala sam na dole, jednom rukod držeći sve ono što smo zgrabili pri izlasku, a drugom sam se pridržavala za ogradu. Bila sam već sva mokra, šiške su mi padale u oči, kosa mi se zalepila za obraze, a odeća me je samo dodatno hladila. Posle naizgled bezbroj stepenica napokon sam bila na tlu, i gledajući oko sebe, od straha nisam znala kako da postupim, i videvši prvu trafiku u blizini otrčala sam i stala iza nje. Pluća su mi vapila za vazduhom i naslonila sam se na zid da se malo odmorim. Nisam znala kuda da bežim, ali znala sam da je bolje da ne ostajem ovde. Ubrzano dišući, osetila sam kako mi tople suze cure niz obraze, pitala sam se šta je sa Maksom... Tako sam želela da je sada pored mene...

Hladnoća u dnu trbuha se samo pojačavala svakom sekundom, i skupivši mrvu snage odgurnula sam se od zida, i krenula kad su me snažne ruke zgrabile. Jednom me je obuhvatio oko struka, a drugom istovremeno prekrio usta, tako me sprečivši da vrisnem u pomoć. Osoba me je nosila u nekom pravcu, od silnog otimanja i suza nisam ni pratila gde idemo. Davala sam sve od sebe da se istrgnem iz tih snažnih ruku ali nije išlo. Panika me je gotovo gušila, misli su mi bile razbacane... Makse..

Nakon par desetina metara osoba se zaustavila, pribila me uz jedan zid, a ja sam na to prestrašeno zajecala. Iznenadjujuće nežnim dodirom, ruka u rukavici mi je podigla bradu, i kada sam ugledala poznate plave oči, briznula sam u plač. Plakala sam od olakšanja i straha, bacila sam se na Maksa i uhvatila sam se za njega. Obuhvatio me je svojim snažnim rukama, štiteći me, kolena su mi zaklecala, samo smo se jače zagrlili. Ogroman talas čežnje je prostrujao mojim telom.

Nakon par dugih trenutaka utečnog zagrljala mahnito sam se odmakla, i počela da opipavam Maksovo telo u potrazi za nepostojećom povredom. Prelazila sam rukama preko njegovh snažnih grudi, jakih ruku, preko lica, i na kraju sam je provukla kroz kosu, onoliko koliko sam mogla i povukla njegovu glavu na dole kako bih ga poljubila. Ljubili smo se grčevito sa ogromnom potrebom, ali ne samo seksualnom, već smo imali potebu da dokažemo jedno drugom da smo tu, da ima nečega izmedju nas, da smo na bezbednom sada.

Ruke su prelazile preko tela, preko tvrdih mišića, i mojih mekih oblina, koje su se savršeno uklapale jedna sa drugom, iako još nismo bili spojeni u jedno.

Zadihano smo se odmakli jedno od drugog i nasmejali smo se, još jednom kratko poljubili, a onda me je Maks zagrlio jednom rukom i poveo dalje. Koračali smo po kiši, zagrljeni, kao i još jedne večeri koja i nije bila tako davno, ali činilo se kao da je prošlo puno vremena od tad. Puno se stvari desilo, i dešava. Zadrhtala sam od ostatka panike i straha u meni. Maks me je čvršće stegnuo, i nastavili smo dalje bez reči, pažljivo osmatrajući okolinu.

Činilo se da je situacija sada čista, pa smo malo opuštenijeg koraka išli. Nakon nekih desetak minuta hodanja, kroz meni nepoznate ulice stigli smo pred poznatu zgradu.

...

Maksim Volkov

Mnogo puta u svom životu našao sam se u opasnoj situaciji. Nebrojeno puta bio sam iza nekog oružja, a isto toliko i ispred. Loši momci, opasna mesta, lake žene realnost su mi već dugo godina. Jedina razlika u čitavoj situaciji je ta što od dvadeset i treće godine radim na strani zakona. Recimo. Onda kada sprovodi pravdu u potpunosti. Onda kada zakon i pravosudje nisu na strani nedužnih i pravde, stvar umem da uzmem u svoje ruke. Onako kako bih želeo da je to neko učinio i za mene jednom.... Jedne vrlo hladne zime pre sedamnaest godina, kad sam još bio glupi klinac koji je mislio da je glavni lik u školi jer je prvi prešao metar i sedamdeset visinu, a nisam uspeo da spasim jedinu osobu koja mi je bila važna...