Kad sudbina umeša prste

5. To je dokaz da više ništa neće biti isto

Sa mnom ti nema sreće. Ova krv je puno nemira.

Usputni??

Justin P.O.V.

“Nije bitno” govori I silazi sa drveta.

Nisam nista rekao, zasto bih?

Mozda zato sto te zanima zasto je plakala, idiote!

I javlja se Glasic.

Zasto mi je stalo do nje? Zasto zelim da joj pomognem? Zasto sad primecujem da pati? Zasto privlaci toliko moje paznje? I zasto sam bio onoliki idiot kada sam je nazvao kuckom u prvoj godini iako mi se sviđala?

Bio sam idiot. Mrzim sebe zbog toga. Zanima me sta joj se desava u zivotu. Zelim da zna da nije sama… Ali ako joj kazem, znam sta ce biti. Reci ce "Ti si svoju sansu imao", ali sto je najgore, ja sam sa Kathy. Agh.

...

Vreme je proslo.. Ima oko 21h, baš se smrklo. Od jednom se spustio pljusak, dugo ovoliko kise nije padalo..

Obukao sam koznu jaknu koju sam drzao u ruci, dosta je hladno, a jos imam neku deblju majicu ispod jakne. Za divno cudo da ja nemam majicu sa kratkim rukavima. Vau

Prolazim ulicama, vidim pse, macke, decu, Anu, dečake, devojčice, roditelje, ptice, zaljubljene paro..ceekaaaajj, Anu!? Zasto Ana sedi na hladnom betonu u toj odeci?! Idem do nje I zabole me sta kaze I koliko nije bitno, recice mi sta joj je.

Aghh, zasto me zanima?

Jer je volis kretenu?

Zvanicno mrzim ovaj glas.

Ana P.O.V.

Setala sam parkom koji je stvarno ogroman, isla sam pored, a onda sam ugledala njega. Zasto danas svi moraju da budu ovde?

Jedva je dosao do mene. Ali ne zelim da pricam sa njim.

“Produzi” govorim mu

“Cao I tebi” samo sam prevrnula ocima, ne znam sta mi je da ovoliko prevrcem ocima.

“Sta je?”

“Stvarno? Ponasaces se kao desetogodisnja devojcica? Ne mozemo da pricamo?”

“Stvarno? Tako se zapocinje razgovorsa bivsom?” Da. Na pitanje odgovaram pitanjem. To sve nervira.

“Ostala si ista”

“Znam. Mislio si da ces me promeniti. Nisi.”

Jesi. I vise nego sto mislis.

Agh ucuti vise.

“Gledaj, te noci sam bio pijan i…” ne mogu ovo sad da slusam

“Ross. U redu je. Ja sam u redu.” Ali onda nisam bila u redu.

“Bio sam idiot”

“Ne.” Samo me je zbunjeno pogledao “Jos uvek si idiot”

“Haha, priznajem” nasmejao se, zasto mi je od jednom toliko prijatno u njegovom drustvu? “Ovaj… Ana, da li bismo mogli da se druzimo po nekad?”

“Izvini, sta?” Ne zelim da budemo zajedno. U redu je, ali ne mogu to.

“Mislim, da zakopamo ratne sekire, mozemo da se druzimo po nekad, ne zelim da budem u svadji sa tobom”

Zasto od jednom zelim da se druzim sa njim? Da mu kazem sve? Ne bas bas sve, ali onaj period kada smo raskinuli, da. Sta je meni danas?

“A to… da haha, ovaj, moze” molim?