Kad sudbina umeša prste

3. Pakao od života

Što dalje odavde.

Usputni???

Tu smo prestale da pricamo o tome. A kasnije, ceo dan mi je bio smor. Do uveče.

Izlazim iz busa I zurim kuci. Otvaram vrata I osetim miris alkohola. Mrzim to.

Ostavljam jaknu I torbu da kauc I produzim do dela kuhinje kad vidim mog besnog i pijanog oca. I počinje.

“Gde si ti do sada I zasto nema vecere?!” dernjao se prilazeci mi.

“Imala sam casove, evo odmah cu napraviti veceru” govorila sam tiho gledajuci u pod

“Imala si casove?! Sta, ja treba ovde da umrem od gladi jer si ti imala casove?!”  za manje od sekund sam osetila jak udarac u obraz. I jos jedan.

“Ja sam ti otac! A ne oni maloumni nastavnici!” toliko jako me je udario da sam pala na pod, a zatim me povukao za kosu pa sam odmah ustala

“Sta cekas?! Napravi mi nesto da jedem!” vikne na sta brzim korakom odem do kuhinje.

Ugrejala sam corbu od juce iako sam znala da mu se to nece svideti, ali nemam para da kupim bilo sta drugo. Sipala sam mu u tanjir žureci da odem pre nego sto se vrati, u suprotnom sam gotova.
Ali ne, život me nikako ne voli.

“Šta je ovo!?” nije čekao, ošamario me je odmah

“Nemamo para za više”
“Onda zovi onog tvog glupog brata koji nas je ostavio da trunemo! Zovi ga I reci mu da nam pošalje novac!” povukao me je za kosu I ponovo osamario pa sam pala.

“Svaki dan me nerviras I svaki dan treba da trpim tvoje izgovore da nemamo novca!” Vikao je I sutirao me u stomak I u rebra, u stvari, gde god je stigao

“Nezahvalnice! Zaposli se negde!” radila sam u kafiću iako to on nije znao, ali sam dobila otkaz pre 2 dana..

“Kako mozes tako da se ponašaš?! Ja te ovde izdržavam a ti se prema meni ponašaš kao prema psu!” dernjao se, a suze su lile od boli, svaki deo tela me boli koliko me udara, ali na neki nacin sam navikla.

“Beži u sobu I nemoj da si izasla danas vise!” viknuo je I povukao me za kosu pa sam brzo otisla u sobu.

Trebalo mi je oko 1h da se smirim pa sam otvorila prozor I, kao I svaki put kada mi se ovo desi, izasla sam kroz njega. 

Nece me videti. Posle vecere uvek ode da spava I ne gleda u moju sobu, na srecu, inace bi me ubio, bukvalno.
Trcala sam prema parku, iako me je svaki deo tela boleo. Mrak se spustao, a ulicne svetiljke su se palile.

Trcala sam do parka I za 20-ak minuta stigla. Ugledala sam najvislje drvo koje je I neko moje mesto. Tesko je popeti se na njega, ali ako znate tacno koja grana gde stoji I koja ce se kad polomiti, nije uopste. Ovo je moje mesto vec nekih 3 godina, a kao mala sam obožavala da se penjem po drveću.

Drvo je dosta gusto tako da me niko ne moze primetiti ako se dobro ne zagleda.

Popela sam se na jednu od visih grana, gde sam obicno.

Naslanjam se na drvo I gledam u jezerce ispred.

Nedostaje mi mama. Kada je ona otisla, ceo život je postao pakao.
On je krenuo da pije, sve se srušilo. Svaki moj san. Svaka moja nada. Sve. Suze su mi se sliavle, a jecaji su se jedva culi. Sve me je bolelo, navikla sam, iskreno govoreći, ovoliku bol ne mogu da sprečim, ali nekako, ta bol nije ništa novo na mojoj koži.

Hello!
Komentar? :)
Vote? :)
Mišljenje? :)
Ostavljajte mi usputne pls :)

Lya❤
-DreamStory_❤