Nakon mnogo trenutaka tokom kojih nisi svojom pojavom ispunjavao moju okolinu, ponovo si se pojavio.
Tvoj put ka mom zaboravu prava je turska kaldrma. Kada god te vidim, spotaknem se. I ponovo. I ponovo.
Osećam se glupo. Ponovo sam pomislila da je sve nestalo nakon samo nekoliko dana. Ponovo sam pomislila da će osećaji odlepršati u vidu leptira koji neprestano plešu oko cveća na beskrajnoj livadi. Ali nisu. Zadržali su se duže nego što sam mislila. Dani, nedelje, meseci prolaze, a oni su još uvek tu. Nadam se da nameravaju otići jer ovako je teško, jako teško. Boli, jako boli, duša boli.
Molim te, pokaži mi put ka zaboravu jer ja sam se izgubila.
8.2.2017.
