Living a dream

20.

Karen pov.

Saznanje da u meni raste novi život je lepše od svega što mi se ikad dogodilo. Pripremam odeću, danas me čeka važan razgovor. Novi početak samo za nas dvoje. Milujem stomak i pričam sa malim bićem koje raste unutar mene.

Plod naše ljubavi, iako me je on jako povredio ja njega volim. Pevušim po stanu, kad mi neko pokuca na vrata. Odem da otvorim na njima stoji Sem, pripit sa buketom polu uvelih ruža u rukama.

Krenem da mu zatvorim vrata, ali on podmeće nogu i zaustavlja me.

-Zar ti nisam nedostajao lepotice? -

Bežim sa vrata, ali on me sustiže. Grabi me u zagrljaj dok dah pun alkohola mi para obraze. Bojim se, sad ne samo za moj život, već i za život mog nerođenog deteta.

Molim ga i preklinjem da me pusti ali on meni govori kako sam mu potrebna, kako on ima problema, kako želi da se leči ali da sam mu potrebna.

Blaga mučnina posle njegovih dodira po mom telu, jednostavno ih ne želim. On primećuje moju nelagodnost i drhtanje od straha.

-Ljubavi to sam ja, nema potrebe da se Plašiš. -  utiskuje mi poljupce u vrat, koji u meni izazivaju samo gađenje.

-Molim te, pusti me, ako me voliš pusti me.-

-A ZAŠTO BIH?! NEKAD SI VOLELA MOJE POLJUBACE!  -

Uzaludno pokušavam da se oslobodim iz zagrljaja. On stiska me oko struka i tiho mi sapuće na uvo.

-Ne ideš ti nigde!  Biće gotovo kad ja kažem! -

-Sem, potrebna ti je pomoć. -

On popusti stisak, pogleda me pravo u oči. Njegov pogled je mirniji a ponašanje blaže. Za našu bezbednost mislim da je najbolje da glumim da želim da mu pomognem.

Polako se opušta, sklanja ruke sa mene a ja šaljem poruku Brajanu da mu pomogne. Priča mi o problemima, kako me voli a onda uranja u san kad konačno alkohol ga obori.

Stojim kod vrata, čekam Brajana koji konačno dolazi. Pogledam ga u uputim ga ka dnevnoj sobi gde na kauču spava Sem. On odmahne glavom.

- Da li si dobro?  Da li te je povredio? -

-On je samo bivši dečko. Nije me povredio, samo. -

-Šta je on uopšte tražio ovde? -

-Ja samo, ne znam.... -

Brajan, iako se dugo ne poznajemo postao mi je veliki prijatelj. Imam osećaj da mogu da mu verujem.

Suze krenu da mi se sliju niz lice, previše se toga desilo u poslednje vreme. Jednostavno ne mogu više da izdržim.

-Hej, u redu je. Odvešću ga ja, neće više dolaziti. -  grli me a ja plačem na njegovom ramenu.

- Ti si prosto neverovatan čovek. Ti I Kejsi bi bili divan par. -  spušta pogled sramežljivo.

-Kejsi I ja smo samo...  Prijatelji. - lice mu se izvija u blagi osmeh.

Sem krene da se meškolji po kauču, i da me doziva. Pokažem Brajanu da je vreme. Želim da ode iz mog života.

Zapisujem adresu na parčetu papira, dajem je Brajanu u ruke. On mi se osmehne, prebaci Sema preko ramena i izvodi ga iz mog života, nadam se zauvek.

*******

Oblačim na sebe crnu suknju, belu košulju i crni sako. Izgledam odlično a tako se i osećam. Potražim crne cipele, još malo pa sam gotova. Stanem na stolicu da bi ih dovhatila sa police u plakare.

Stolica se izvrne a ja padnem, a onda bol. Nepodnošljiv bol u predelu stomaka. Odvučem se  polako do kupatila, vidim krv.

Brzo uzmem telefon, pozovem Kejsi da dođe do mene. Gubim dete potrebna mi je pomoć.

*****

Ona stiže ubrzo nakon mog poziva, pomaže mi da ustanem i odvodi me u prvu najbližu bolnicu. Bol je neopisiv, gledam u Kejsi a njen pogled je smiren drži me za ruku i govori da će biti sve u redu.

Punačka umorna sestra u roze uniformi me gura do sobe gde me smešta na krevet i govori da će doktor ubrzo doći da se smirim.

Ležim I čekam, bez nade sigurno sam izgubila dete. Suza mi se slije niz obraz i milujem stomak koji mi se sada čini tako prazno.

*****

Posle obavljenog pregleda mladi doktor mi se nasmeje.

-Gospođice  Stinson sa radošću vas obaveštavam da ste i vi i vaše dete potpuno u redu. -

Lice mi se ozari, dođe mi da isločim iz kreveta da ga zagrlim zbog dobrih vesti ali suzdržam se, spustim pogled.

-Kad ja mogu kući? - pitam gotovo postiđeno, možda i pored svega stignem na razgovor za posao.

-Gospođice Stinson, danas bi trebalo da odmarate. Dođite na  kontrolu za dve nedelje. - pomalo sam razočarana, pozivam  Trejsi da mi ugovori razgovor za par dana ako je ikako moguće.

Jedna glupa greška i zamalo da izgubim jedno predivno biće. Sedimo u čekaonici, čekamo otpusnu listu i da konačno odemo sa ovog mesta.

Kejsi me gleda postavila bi mi hiljadu i jedno pitanje ali obe shvatamo da nije pravo vreme za to, umesto toga ona pokreće temu.

-Sva sreća pa sam sačuvala Sarinu odeću,nećeš morati odmah sve da kupuješ. Biće to prelepa devojčica,Sara će se oduševiti.-

-A Šta ako bude dečak? - zadirkujem je.

-Nije važno šta će biti, obožavam već to dete. Tako sam srećna zbog tebe. -

Zagrlimo se, uživamo u trenutku potpunog mira i sreće ali taj naš trenutak prekida muški glas.

-Odkad si ti trudna Karen?! -

Kejsi mu prilazi, ne bi li smirila vatru u njegovim zelenim očima.

-Valjda se prvo javi sestri Din, odkud ti ovde? -

-Ja sam povredio zglob, nije to bitno. Važno je Odkud vas dve ovde? Karen pitao sam koliko si trudna? -

-Šta to tebe uopšte zanima? Da nisi postao ginekolog? - nasmejem mu se podrugljivo.

-Karen ne igraj se samnom! - uhvati me za ruke i pogleda pravo u oči.

-To dete, da li je moje? -

Mogu da mu kažem istinu i da ga nateram da ostane pored mene. Ja ne želim da on oseća obavezu da ostane, nek ide nek nastavi svoj život.

-Ne, nije Semovo je. - Kejsi me pogleda u čudu. Kao da zna da je to ogromna laž, kao da mi poručuje da je to greška.

-Izvinite onda na smetnji, vidimo se seko. Ljubi Saru za mene, Karen čuvaj se, ZBOGOM. - on se okrene i odlazi ovaj put zauvek iz mog života.

Hej ljudi izvinjavam se svima što su čekali. Jednostavno nedostatak vremena tako to. Hvala svima koji ste dali priliku mojoj priči i koji i dalje čitate. Ostavite mi mišljenje i sugestije ako mislite da treba. Vote, com I vidimo se opet

Vaša DramaQueen <3