Are you mine? (Harry Styles FanFiction)

Part 2-You can't tell anyone.

[Sledeceg dana]

Cekala sam u cekaonici sestricu koja bi me pustila da udjem kod Bryana u sobu. Pokraj mene je sedela moja najbolja drugarica,Effy. Jedna je od retkih osoba kojima verujem. Nisam bas drustvena i tesko sticem poverenje u ljude. Previse puta sam se razocarala. Posmatrala sam taj hodnik u kom sam se nalazila. Preko belih zidova nalazile su se neke sive linije koje kao da du uvecavali sumornost kojom je bolnica bila okruzena. Bele plocice pokrivale su pod cele bolnice a crvene stolice kao da su bar malo ubijali nostalgiju i kao da su davali odjsjaj toj sumornosti. Ne volim bas bolnicu, uvek sam je se plasila. Niko je ustvari ne voli. Secam se kada sam jednom bila bolesna i zavrsila u bolnici. Bilo mi je sedam godina i uhvatio me je neki jak virus, toliko jak da sam prelezala nedelju dana u bolnici. Bilo bi sve dobro da su bar mamu pustili da bude sa mnom u sobi ali nisu, iako sam bila tada mala. Plasila sam se mraka i onda bih provodila noci u bolnici tiho jecajuci, kako me neko ne bi cuo, razmisljala sam o mami i zamisljala sam svetlost. Tako sam se nekako uspavljivala.

"Hoces kafu, sok, nesto?"-prekinula me je Effy u razmisljanju.

"Ne, hvala. A gde je ta sestrica vise? Rekla je da ce doci za 15 minuta a ne sat vremena."

"Ne znam...ja idem po kafu, ti udji ako dodje sestrica."

"Vazi."

Pocela sam bas da se zivciram jer dugo cekam ovde. Kada se sestrica konacno pojavila pustila me je kod Bryana. Polako sam usla u sobu. Nisam ga htela probuditi ako spava. Ipak je bio budan.

"Mell?"-zacudjeno me je gledao.

"Hej..."

"Sta ti radis ovde?"

"Dosla sam da proverim kako si. Jesi dobro?"

"Da. Zao mi je sto si juce morala doziveti taj prizor."-rekao je tuznim glasom.

'Pitaj ga ko je onaj kovrdazvi. 'Moja radoznalost se probudila i odlucila sam je poslusati.

"Ko je ono bio? Onaj kovrdzavi..."-upitala sam ga nesigurno, ocekujuci njegovo ime ili bilo sta.

"Nije bitno"

Samo je skrenuo pogled. Pa i ja sam glupa. Da je hteo, do sad bi ga prijavio...svadjao se s njim, zna ga, ali zasto cuti?

"Bitno je, Bryane. Pa covece, upucao te je. Moras ga prijaviti!"

"Mell, nije bitno, ok? To je svakako moj problem, ne mesaj se!"-govorio je, bolje reci vikao je, uzrujano.

"Aha..."-rekla sam to tiho.

Iskreno uvredila sam se malo zbog njegove nagle promene.

"Nisam mislio da vicem, izvini."Spustio je pogled.

"U redu je. Moram sada ici. Effy zeli da te vidi na dva minuta."-rekla sam mu to spustajuci ruzu, koju sam mu donela i na koju sam do sad potpuno zaboravila, na sto pored njegovog bolnickog kreveta. Pozdravili smo se i pustila sam Effy da udje.

*               *               *               *               *               *               *               *              

"Haahahahahah."-smejala sam se dok sam gledala Sundjer Boba.

"Umesto sto gledas tu crtani sa punih sedamnaest godina dodji u kuhinju i pomozi mi."

Dok je mama jos nesto brbljala zavibrirao mi je telefon. Poruka od nepoznatog broja.

"Ako si ista videla juce, bolje ti je da cutis. Nemas pojma u sta bi se uplela. xXx"

Usta su mi se 'spustila' do poda kada sam procitala poruku. Ko je to uopste? Sumnjam da je Bryan. Nije hteo da mi jutros kaze je kovrdzavi ali...KOVRDZAVI...mora da je on. Oh God... Mozak mi se potpuno blokirao. U sta se to Bryan uvalio a za malo bih i ja?

"Ko je to?"-odlucila sam odgovoriti na poruku.

Mozda je i neka sala? Zasto se uopste brinem? 'Jer si glupa' progovorio je glasic u meni. Nazalost, slozila sam se sa glasicem jer nemam razloga da se brinem. Primetila sam da se nalazim na ivici krem, plisanog, kauca i pala bih da se moje misli nisu prekinule. Oped se vibracija oglasila i usla sa u poruku dok je moja radoznalost izvodila neke pokrete u mojoj glavi puna iscekivanja.

"Nije tvoja stvar. Samo se drzi dalje od Bryana xXx"

"Ma stvarno! E bas necu!"

Nenamerno sam to naglas izgovorila i mama je zacudjeno dosla u dnevni boravak i pogledala me izrazom lica kao da sam poludela.

"Sta?"-upitala sam je.

Samo je odmahnula glavom i vratila se u kuhinju. Telefon je opet zavibrirao. Sta je sad?!

"E hoces! Bolje bi ti bilo, inace, kazem ti opet, nemas pojma u sta bi se uplela.xXx"

Ok, kako je on znao sta sam uopste rekla. Sad sam se pocela brinuti. Pogledala sam oko sebe. Ustala sam i prisla svakom prozoru i vratima ali nigde nikog.

"Pocinjem da mislim da si poludela."-rekla mi je mama gledajuci me idpod oka.

"Ma daj mama."

Okrenula se i vratila seckanju krastavca.

"Ovaj, idem kod Effy, trebamo raditi neki projekat iz fizike, necu dugo."

"Ajde, ali dodji pre vecere."

Obula sam starke i sa braon, lepo ismirglanog civiluka sam uzela jaknu i kisobran jer je kisa padala ko iz kabla. Tipicno za Bolton. Cela Engleska je ista. Situacija sa Bryanom, ove poruke, kopkale su me i morala sam reci nekome za to. Zato sam i krenuka kod Effy. Izasla sam iz kuce i za malo sam se saplela po betonskim, sada vec mokrim, stepenicama. Cula sam zvuk da mi je stigla poruka. Malopre sam promenila iz vibracije u nekakav pistav glas, jer me je vibracija iznervirala. Pomislila sam da je to mozda Effy ali nisam ja te srece. Na ekranu me je ponovo docekao broj od malopre.

"Nemoj da ti je palo na pamet da ovo ispricas svojoj prijateljici. Ne smes nikome reci.xXx"

Pa...ovo je moj drugi deo price,nadam se da vam se svidja.

Nije mnogo dug ali tako je ispalo, sledeci nastavci ce biti duzi. :)

Again, for those who don't understand my story, I will translate it on English soon and share it on Wattpad. :) Until then you can translate it on internet. :)