Savršeni zločin

POGLAVLJE 8.

Siniša

Otvaram oči i shvaćam da je prošlo malo više vremena od očekivanoga. Glava mi više nije krvarila, ali je ispod mene bila lokva krvi od otprilike pola litre, ili čak i više. Usta su mi bila ljepljiva i suha, maglilo mi se. Jedva sam se ustao i okrenuo se oko sebe. Bio sam u mračnoj sobi, nešto slično ostavi. Oko mene su ležale metle i različiti proizvodi napravljeni samo u svrhu čišćenja, mislim. Maleni prozor iznad moje glave imao je rešetke, i nisam se mogao provući. Srdito sam uzdahnuo i udario šakom u pod. Hladne pločice su mi uzvratile jednako tvrdo kao što sam ja udario. Jauknuo sam i pogledao put vrata. Činilo mi se kao da su otključana, samo zatvorena. Oprezno sam prišao i uhvatio za kvaku. Vrata su se lako otvorila, a ja sam odskočio kao ukipljen. Mislim, kad me već zavorio, mogao me je i dokrajčiti. Greška je njegova.

Izišao sam i krenuo dugačkim hodnikom. Krvave stope su ostajale iza mene svakim novim korakom. Moram priznati, boljela me glava. Što od tuge što sam izgubio toliki novac, što od rane. Gad mora platiti cijenu, a bome i hoće. Ne može mu ovo proći tek tako.

Na izlazu sam se uhvatio za džep i shvatio da mi nigdje nema mobitela. Neka gori u paklu, i on i moj prokleti mobitel! Što mu sad ovo znači?!

Sa ljepljivog zida sam skinuo papir, koji je, očito bio tu namjerno. Namijenio ga je meni, očito, gad. Što, on to mene upozorava? Em me opljačkao, em me jebe u zdrav mozak!

Dragi Siniša, nadam se da si sada shvatio tko sam ja zapravo. Nisam samo običan vlasnik prljava kluba, za tvoju informaciju, niti sam glup. Otiđi u miru, i ne pravi sranja, jer ako ih napraviš, prava tek slijede. Ne čini ništa glupo, samo bi se po tebe moglo glupo završiti.

Pročitao sam poruku i iskidao je. Raspršila se po čitavome klubu, pa neka si misli kada dođe. Mislim da je zadovoljstvo ipak moje. Platiti će, i to pet puta više.

Zgrabio sam neku dasku koju sam bio vidio još u onoj maloj sobici. Došao sam i redom počeo razbijati; čaše, trgao sam stolove, razbijao prozore, i sve što mi je došlo pod ruku. Ruke su mi bile u ranama. Izletio sam zadovoljno, a onda zalupio vratima. Trebalo je reći Ivanu kako ništa od kupnje kluba i da je njegov novac propao. Udahnuo sam već večernji zrak i uhvatio se za glavu. Noć se spustila, i tek koji prolaznik bi me pogledao u čudu kada bi shvatio da sam cijeli krvav; vrat, ruke, glava, pa čak i odjeća.

"Oprostite..."-u prolazu sam uhvatio nekoga starca za rukav košulje. Ovaj me je preplašeno pogledao i vrisnuo. Vidjelo se da stari nije očekivao dečka prekrivena krvlju. Krenuo je pobjeći, ali sam pojurio za njim.

"Stari, koliko je sati?"-namjestio sam nevini izraz lica i nasmijao se. Zacvokotao je zubima i drsnuo se.

"Mamicu mu...Osam."-rekao je i otresao se. Pogledao me je s gađenjem i puhnuo.

"Šta je stari, nikada nisi vidio krv?!"-luđački sam se nasmijao i krenuo dugačkom ulicom. Ovaj je ostao na mjestu skamenjen buljeći u pod. 

Osam sati! Propustio sam dogovor sa onim gadom od Horvata, a sada me i opljačkalo! Što ću sada? Moram Ivanu vratiti njegov novac, barem dok ne uhvatim Damira.

Lagano pritiskajući ranu na glavi došao sam do svoga automobila i uzdahnuo. Sjeo sam unutra i nekoliko trenutaka samo razočarano gledao u volan, ne nadajući se ovakvom ishodu. Što sada? Kroz glavu su mi strujale različite misli. Usta su mi se lijepila i jezik mi je bio užasno suh. Bio sam znojan, imao sam vrtoglavicu,a čini mi se i temperaturu. Hodajući kaos. Na kraju sam dao gasa i i krenuo put pumpe. Bilo je nezgodno ovakav ući u trgovinu, na pumpi sigurno ima manje ljudi.

Jedva sam vozio. Cesta je za mene bila beskrajno duga krivulja i činilo mi se da će me svaki trenutak progutati. Trebao sam u bolnicu. Nisam znao u kakvom sam stanju.