Savršeni zločin

POGLAVLJE 11.

Siniša

"Siniša!"-čuo sam glas koji se odbijao od stabla šume u kojoj sam se nalazio. Bio je to meni poznati, Damjanov glas. Žurnim korakom sam se probijao kroz gustu, tamnu šikaru i trnje koje mi se zabadalo u kožu. Sunce je gotovo nestalo, nad mene su se nadvili samo plačljivi oblaci i gusta magla. Ne znam gdje sam išao, ali sam žurio.

"Siniša!"-opet sam začuo Damjanov glas, a onda me je zapljusnuo hladan mlaz vode. Kao opečen sam odskočio sa fotelje i skotrljao se na pod. Jauknuo sam kada me je kroz prozor sobe opeklo već jako svibanjsko sunce. Kroz poluotvorene oči sam vidio Damjana.

"Opet si se naroljao."-rekao je i zapljeskao mi. Dignuo je čašu s poda, kao i bocu koja je ležala odmah pokraj mene, prazna. Uspravio sam se i pogledao ga prijekorno. Znao je da mrzim kada me on budi, pogotovo nakon onakve noći.

"Gade!"-povikao sam i ustao se-"Morao si me smočiti?!"

Nasmijao se i izišao iz sobe. Pogledao sam na sat. Bilo je podne. Dohvatio sam čašu iz koje sam sinoć pio i bijesno je razbio bacivši je u kamin. Nisam mogao podnijeti glavobolju koja me je ubijala. Mora da sam se sinoć ubio.

Otišao sam pod tuš i u hladnoj vodi se istuširao. Lagano sam i kosu oprao, iako sam znao da mi nije najpametnije. Stao sam ispred ogledala i shvatio da sam pun rana. Leđa, ruke, glava. Rane,ogrebotine.

Moje zelene oči bile su krvave. Usnice su mi bile ispucale, a podočnjaci do poda. Izgledao sam kao hodajući kaos.

Navukao sam bijelu majcu kratkih rukava i obukao crnu Nike trenirku. Žurnim korakom sam otišao do svoje sobe i iz sefa izvukao rezervni mobitel u kojem su bili svi isti brojevi i sve što sam izgubio kada mi je Damir uzeo onaj mobitel. Sreća pa katkada mislim unaprijed.

Sigurno me je Stjepan zvao na onaj broj. Sigurno. Ona njegova žena mu je vjerojatno rekla što sam napravio. Sigurno ga je odmah nazvala, drolja.

Sjeo sam u ogromnu, kožnu stolicu u svojoj sobi. Vrtio sam mobitel u ruci i lagano kuckao prstima u ritmu sata. Trebao sam ga nazvati.

Ustao sam se i sišao u podrum. Dolje sam držao čitavu kolekciju Burbona, vina i ostalih jakih pića. Uzeo sam još jednu bocu Burbona i odnio je u sobu. Nije mi ni trebala čaša.

Zavalio sam se u naslonjač i nastavio buljiti u zid. Ispio sam nekoliko velikih gutljaja i to mi je zapalilo želudac. Na neki način sam volio osjećati bol, ali samo fizičku.

Napokon sam ga nazvao. Zvonilo je, zvonilo i zvonilo, i baš kada sam mislio prekinuti, javio se.

"Znam."-rekao je hladnim glasom i uzdahnuo-"Dobro kretenu jedan, što ti je bilo?"

Nisam očekivao ovakvu reakciju. Djelovao je i više nego prijateljski.

"Imao sam nezgodu."-rekao sam i nakašljao se-"Moj novac. Gdje je?"

Duga stanka. Zagledao sam se u ogromnu, polu-praznu plohu mojega radnog stola i lagano počeo kružiti prstom. Nisam želio prvi odgovoriti.

"Dobro"-rekao je nakon dužeg vremena-"Što kažeš da se nađemo danas?"

Hvala Bogu.

"Gdje?"-rekao sam i odskočio iz naslonjača. Ručak, molim te Bože!

"Možemo otići na ručak."-rekao je i zastao-"Čekaj, jesi slobodan oko pola dva?"