NatriX

1. Deo→Ubica

Stezao sam metalni predmet u svojoj ruci. Osetio sam blagu bol kada se oštar deo tog metala zario u moju šaku, a krv potekla iz posekotine. Nisam ni primetio tu bol, suza koja se slila niz moj dečiji obraz i prigušen jecaj je bilo sve o čemu sam razmišljao tada. -Ne smeš plakati, ne budi slabić.- Majčine reči su mi se ponavljale u glavi i ispunjavale svaki deo mog sitnog tela. Ali nisam plakao zbog posekotine ili malo krvi na mojim prstima, razlog mojih suza je bio dosta dublji i gori od toga.

Još jedan glasan vrisak je odjekuo kućom, a onda se začulo lupanje i lomljenje stakla.

,,Rodila si kopile!"

Sve što se čulo nakon te rečenice bili su prigušeni jecaji, toliko bolni i duboki da sam osetio kako mi se duša cepa na sitne parčiće sa nemogućnošću ponovnog sastavljanja. Ta noć i to uništavaje mojih dečijih emocija su zauvek promenili  tok moje budućnosti. 

,,Sa kim si me prevarila?"  Njegov promukao i mutan glas od cigareta i alkohola odzvanjao je o  zidove našeg dvosobnog stana. 

Čuo sam jak udarac drvenog predmeta o nečije telo, a  onda tišinu. Ta gluva tišina, trajala je svega par minuta, ali je bila toliko teška. Tu tišinu ću pamtiti čitavog života, sećaću je se bolje nego najglasnijeg i najsrećnijeg zvuka, više od svih razgovora, više od svake muzike. Jeza se provukla niz moju kičmu i stresao sam se od straha.

-Zašto je tako tiho?- Pitanje se kotrljalo po mom umu, ali nije izlazilo iz mojih usta, zaglavilo se u grlu sa velikom količinom straha, i prigušenih suza stvarjući čudnu bol.

Ustao sam i nesigurnim korakom prišao otškrinutim vratima. Ne smem da pogledam u tu polu-mračnu sobu osvetljenu samo mesečinom koja je dopirala kroz prozor. 

Posegnuo sam za kvakom i ruka mi je zadrhatala, ali sam ipak uspeo da odgurnem ta velika drvena vrata.

Telo mi se zaledilo na prizor koje su moje oči ugledale tog trenutka. Nisam se više tresao, nisam se više plašio, a nisam ni plakao. Osetio sam se kao mrtav, umro sam te noći. Umro sam te proklete sekude kada sam  video beživotno telo moje majke kako leži u lokvi krvi, a pored nje krvavi, odlomljeni deo stolice. 

Jedva sam nazirao predmete u sobi zbog mraka koji se po njoj provlačio. 

-Ubio ju je..-

Nalet adrenalina je prostrujao mojim telom kada sam u uglu sobe video pijanog oca kako izbezumljeno gleda u jednu tačku, nije ni primetio da sam ušao u ovu prostoriju. Bledog lica je gledao u mamino telo, nije čak ni trepnuo. 

Kako bih samo volelo da znam šta je u tom trenutku mislio, jer po njegovom izrazu lica nisam mogao to da saznam. Šta je osećao čovek koji je postao ubica? Krivicu, želju da vrati vreme, da li je bio svestan šta je uradio?

Ne znam šta je moj otac tada osećao, ali znam šta sam ja osećao kada sam... kada sam postao ubica. 

Metalni predmet koji sam našao odlomoljen u susednoj sobi u kojoj sam bio do malopre posegnuo je ka vratu moga oca i zario se u njega. Nisam mogo da kontrolišem svoj bes i tugu. Imao sam samo 12 godina, nisam znao ni šta treba da radim. U tamnom delu moje duše se javila želja za njegovom krvlju i to se dogodilo, njegova topla krv se razlivala preko moje šake, mešajući se sa mojom krvlju iz posekotine.

Taj iznenađen pogled mutnih zeleno-plavih očiju, koje su iste kao moje, nikada neću zaboraviti. Gledao sam kako život nestaje  iz tih očiju. Osetio sam kako pokušava da udahne poslednji tračak vazduha, ali nije mogao, oštrica zabodena u njegov vrat mu to nije dozvoljavala. Umire. Mrtav je.