Crna Kraljica

11.

AURORA

"Hej, bebo to sam ja, tvoja tetka, cak i ako ne dobijem mogucnost da te upoznam trebalo bi da znas koliko te volim, ti ces biti tu da nastavis ono sto ja nisam mogla, bices tu da zasmejavas i stitis svoju majku", rekla je Clara ostavivsi poljubac na stomaku svoje starije sestre.

Koliko vas dece nekada mogu zadiviti to je neverovatno. Nekada su bas oni koji ostaju jaki i ne boje se nicega, oni u svemu vide avanturu i bore se da i nama pokazu taj "svet" koji smo mi odavno izgubili.

Teresa je ustala sa kreveta i ispred mene pala na kolena gledajuci me sa suzama u ocima.

"Molim te reci mi da ovo nije laz, molim te reci mi da je zdravo, preklinjem te..."

"Istina je, nosis zdravo zensko dete", rekla sam, a suze su nastavile da se slivaju niz Teresine obraze.

"Devojcica je!!!", radosno je uzvikivala Clara.

"Hvala ti za sve", rekla je i spustila glavu na hladne plocise zeleci da mi pokaze koliko je zahvalna.

"Ustani, ja nista nisam ucinila, ovaj fetus je onaj koji je se izborio za svoj zivot, a sada je na tebi da ispostujes to i ne dovodis ga u vecu opasnost", rekla sam i izasla iz ordinacije:"Ne zaboravite da krv odnesete u obliznju bolnicu na analizu"

"Seko, zasto toliko places, zar nisi srecna?", cula sam Clarin blagi glasic.

Ponovo sam ostala sama i zatvorena u sobi, a mozak sam zaposlila Clarinim medicinskim izvestajima, jer u suprotnom bi mi samo ne dostajala porodica koju nikada nisam imala.

Posle dva meseca

"Izgleda da sam ja ipak bila u pravu", rekla sam Clari posle dvanaestocasovne operacije.

"Da li je ovo san?", pitala me je jer je i dalje bila pod uticajem anestetika.

"Nije, ovo je stvarni svet", rekla sam,a ona me je zahvalno pogledala.

"Gde je Teresa?"

"Sestra ti je u lokalnoj bolnici, ocekujem da ce se ubrzo vratiti i to sa nekim koga si toliko prizeljkivala da upoznas"

Nekada je zivot zaista neverovatan i nekada,ali samo nekada napise i one sa srecnim krajem.

U trenutku kada sam zapocela Clarinu operaciju Michael mi je rekao da oni moraju u bolnicu i pre nego sto su otisli Teresa me je po poslesnji put zamolila da joj cuvam sestru.

"D-da li je to istina?", pitala me je drhtavim glasom.

"Nemam razloga da te lazem, sada se vrati na spavanje potreban ti je odmor", rekla sam i ubacila joj lek za spavanje u infuziju.

Ubrzo su se njene oci ponovo zatvorile i ona je upala u duboki san.

Sada je vreme da i ja dobijem par sati odmora.

Vratila sam se u moju sobu i od umora pala na krevet. Mislim da se necu buditi u narednih 12 sati, jer nisam spavala vise od dva dana, a moje telo je pocinjalo da se buni i trazi svoj odmor.

Pun mesec, zvezdano nebo i vikendica u kojoj sam nekada zivela sa svojim roditeljima se pojavila ispres mene.

Iza mene se stvorio lik mog starijeg dvojnika, crna kosa joj je zbog vetra letela na sve strane, ali to je nije sprecavalo da ostane nasmejana.

"Mama!", rekla sam, a ubrzo sam osetila njenu ruku na svom obrazu kako mi brise suze, do tog trenutka cak nisam ni primetila da sam plakala.

"Aurora, tako si porasla, pogledaj se, izrasla si u prelepu mladu zenu", rekla je, a ja sam je privukla u zagrljaj:"Ponosna sam na tebe!"

"Tako si mi medostajala", rekla sam, cvrsto je stezuci ne zeleci nikada da je pustim iz ovog zagrljaja, plasila sam se da ce nestati svakog trenutka.

"Jedva cekam da te vidim sa tvojom porodicom", rekla je.

"Mama, o cemu ti pricas, sve osobe koje sam ikada volela su zavraile mrtve, meni nije sudjeno da imam porodicu"

"Nije sve u zivotu onako kako ti se cini na prvi pogled, sve sto ti u jednom trenutku donese bol, u sledecem ti moze doneti srecu, a ti ces svoju uskoro sresti"

"O cemu to pricas? On je mrtav, jedina osoba koju sam ikada volela je umrla na mojim rukama i ne postoji nacin da mi se vrati"

"Necemo sada o tome, dopusti mi da se makar jos na kratko divim tvojoj lepoti"

"Molim te, ne ostavljaj me, odvedi me sa sobom", rekla sam, padajuci na kolena ispred siluete andjela koji je predstavljao moju majku.

Zemlja ispod nas se zatresla, a zabrinuti izraz se pojavio na licu moje majke.

"Moje vreme sa tobom je isteklo, postoji mnogo stvari koje sam zelela da ti ispricam, da te naucim... Zao mi je sto sam te ostavila samu i sto si zbog mene prosla kroz toliko boli i patnje, da sam samo bila snaznija, sve bi bilo drugacije, nisam ispunila svoj zadatak nisam ispunila duznost jedne majke, hvala ti sto si me ucinila ponosnom, iako mi je zao sto nisam mogla da budem uz tebe tokom tvog odrastanja, znaj da sam te posmatrala i koliko god te zivot povredjivao, ostani jaka, jer ti si Aurora, moja mala lavica"

Sa tim je silueta moje majke nestala, a ja sam od tuge pala na kolena.

"Mama, hvala ti na svemu!"

Iz sna me je probudio deciji plac i bez razmisljanja sam iskocina iz kreveta i utrcala u Clarinu sobu, ali tamo sam ugledala Teresu koja u rukama drzi bebu i Claru koja je moli da joj dopusti da je drzi.

"Zao mi je Clara, ali proci ce neko vreme dok ne budes u mogucnosti da je drzis", rekla sam.

"Da li je sada sve u redu?", uplaseno me je pitala Teresa.

"Jeste, procice dva ili tri meseca dok se ne oporavi, ali to je to", rekla sam:"Posto je moj posao gotov, napusticu vas za dva dana"

"Hvala ti na svemu"

_____________________________

Ako vam se svidelo ovo poglavlje ne zaboravite da komentarisete i ostavite ⭐.

Volela bih da cujem sta bih trebala da promenim, jer bi mi to pomoglo da napredujem u pisanju.

Sledeca poglavlja ce biti malo drugacija i nece biti Aurorinih operacija, ali ne bih previse da otkrivam. ;-)