Crna Kraljica

13.

AURORA

Probudila sam se u hotelskoj sobi, a pored mene sam ugledala samo jedno pismo i infuziju na koju sam bila prikacena.

Kako li sam ovde dospela?

Secanja su pocinjala da mi se nizu, ali ni jedno nije bilo o tome kako sam dospela u luksuznu hotelsku sobu. Poslednje cega se secam je da mi se cinilo da vidim Matea.

Bol u desnom ramenu je bio neizdrziv, ali sam smogla snage da ustanem i uzmem pismo koje se tu nalazilo.

Izvini Auri, ponovo sam te povredio, izgleda da ma sta ja uradio, ti ces uvek biti ona koja ce zavrsiti povredjena, zbog mene.

Znam da je ovo veliki sok za tebe, ali istina je, ziv sam, nisam umro one noci. Nisam ja kriv zbog toga veruj mi, porodicne stvari, u koje ne zelim da se mesas, jer zasluzujes mnogo bolju priliku od obicnog kriminalca.

Kada bi me ponovo pronasla to bi otvorilo mnoga pitanja, na koja ne bih zeleo da odgovorim i ne zelim da me upoznas ovakvog kakav sam sada.

Zelim da me se secas kao nezrelog studenta medicine koji se plasio krvi i kome bi se na sam pogled na nju slosilo. Zelim da me pamtis kao decka koji je uspeo da osvoji tvoje srce.

Moj poslednji poklon tebi je to sto sam ti se pobrinuo za ranu, izgleda da sam na kraju ipak prevazisao strah od krvi, bila si u pravu, kao i uvek.

Zaboravi me i nastavi da zivis, nadji nekoga ko ce te biti dostojan, nekoga ko ce te voleti i postovati svim srcem, nekoga sa kime ces zeleti da osnujes porodicu. Bas onakvu o kakvoj smo nas dvoje sanjali.

Ali za nas san i java su bili dva razlicita pojma...

Znaj da te nikada nisam prestao voleti i necu, dokle god sam ziv, ali ti preko toga moras preci i nastaviti da koracas dalje.

                         Zbogom zauvek,
                          tvoj Mateo.

Nekoliko puta sam procitala pismo samo da bih se uverila da ne sanjam, ziv je! Nije umro one noci, sve ove godine zivela sam u lazi.

Poznavala sam njegov rukopis i znala sam da ovo niko drugi sem njega nije mogao napisati.

Ignorisuci bol u ruci i vadeci iglu iz ruke istrcala sam iz sobe i uputila sam se ka recepciji.

Ljudi su me cudno gledali jer sam kroz luksuzni hotel trcala u spavacici, ali nije me bilo briga, ako je to znacilo da cu ga pronaci.

"Kako Vam mogu pomoci?", pitala me je recepcionerka sa laznim osmehom.

"T-trazim onog ko me je doveo u ovaj hotel, muskarac oko 24 godine, visok oko 195 centimetara, plava kosa, plave oci, da li ste ga videli? Doveo me je u sobu broj 297", pitala sam uzurbano.

"Zao mi je, ali kroz ovaj hotel prodju mnogi gosti i nemoguce je da zapamtim svaki lik"

"Samo mi reci na cije je ime iznajmljena soba 297"

Ne mogu da verujem da joj je trebalo citavih petnaest minuta da mi kaze na cije ime je soba iznajmljena.

"Soba je iznajmljena pod inicijalima MA, to samo znaci da ju je iznajmio VIP gost cije ime ja ne mogu da saznam"

"Molim?!", iskalila sam bes na bespomocnoj radnici. Nasi inicijali...

"Zao mi je..."

"Mene ne zanimaju tvoja izvinjenja, za dvadeset minuta zelim da razgovaram sa vlasnikom ovog hotela!", rekla sam i uzurbano se vratila u svoju sobu.

Ovog puta te necu izgubiti, pronaci cu te, zeleo ti to ili ne.

Na brzinu sam se presvukla, uzela tablete protiv bolova i uzela kofer sa novcem uputivsi se ka kancelariji vlasnika.

"Ne mozete unutra", rekao je jedan clan obezbedjenja, ali kada sam mu pruzila svezanj novcanica odmah je otstupio.

Pokucala sam i usla u kancelariju, gde me je docekao jako neljubazan covek.

"Sta ti radis ovde?!", uzviknuo je:"Obezbedjenje!"

Otvorila sam kofer sa novcem ispred njega, a on mi se odmah osmehnuo i pitao:"Kako mogu da Vam pomognem?"

Kako se samo przo pretvorio u kulturnog i ljubaznog coveka...

"Zelim pristup kamerama ovog hotela i narezane videe sa svih onih koje nadgledaju sobu 297 u roku od sat vremena, a zatim novac je Vas", rekla sam.

"Jos nesto?", pitao me je ljubazno.

"Nista vise, samo da naglasim da mrzim kasnjenje", rekla sam i izasla ostavljajuci vlasnika da se divi sumi novca koju je dobio.

50 000 000$.Spremna sam i mnogo vise da potrosim samo da bih ga dobila nazad.

Sledecih sat vremena mi je jako sporo prolazilo, promenila sam sebi zavoje i ocistila ranu, pokusala da gledam TV, ali on mi nije izlazio iz misli.

Ako me i dalje volis zasto si me onda ostavio? 

Ja sam bila uz njega kada je srce prestalo da mu kuca i ni posle petnaest minuta ozivljavanja nije davao znake zivota. Kako se ovo desilo?

U glavi su mi se skupljala mnoga pitanja na koja bez njega necu mogi da dobijem odgovor.

Iskreno, nadam se da ovo nije samo san, jer ako jeste, ne zelim da se budim.

Moj Mateo je ziv.

U velikim problemima, ali je makar jos uvek medju zivima.