Sorry Not Sorry

§ Welcome to your new life §

~ Hvala vam što dajete ovoj priči šansu ❤️
~ Ako vam se svidi obavezno ostavite vote kako bi je i ostali primetili ❤️

       + Hvala +

» Chapter 1 ; Welcome to your new life «

• Dimitrijev PoV •

Sedam ispred kabineta fizike, stavljam slušalice i pokušavam da se isključim iz svega što se dešava oko mene. Prvi septembar je. Mogu samo da gledam one devojke kako se pozdravljaju i pričaju kako se nisu videle celo leto, ili kako su ga ipak proveli na svojim luksuznim letovanjima. Ostaje mi samo da u sopstvenom univerzumu dočekam profesorku koja će kao i svake godine da održi govor kako će ova godina biti najteža do sad i kako će biti mnogo da se uči. Svake šugave godine...

Pogled u prazno mi skreće savršena dugačka ridja kosa koja se kretala po hodniku poput vatre. Uspaničeno ustajem, bacam slušalice i već polomljen telefon, i kao hipnotisan krećem da je pratim.

Aleksandra. Popularna. Bogata. Lepa. Valjda to tako ide. Ljudi vole da imaju bogate i lepe ljude oko sebe. Vole da imaju i populatne i lepe, a vole i lepe i bogate. Takvo je današnje društvo, a tako je valjda oduvek bilo, i biće. Ali ona nije samo lepa,popularna i bogata. Ona je sve. Voli ljude kad joj trebaju , ljudi vole nju bez obzira. Dobre ocene, dobro društvo. Otac na visokom položaju u okrugu, majka domaćica, bez sestre, bez brata. Kakvo zlo i loše može da se desi takvoj devojci? Mnogo. I sve što je potrebno jeste samo jedno leto.

,,Aleksan..." pokušavam da joj dotaknem rameno kako bi se okrenula ali izgleda nema potrebe.

,, Idiote! Ne smem da budem vidjena sa tobom! Jesi ti normalan!" govori sklanjajući moju ruku što dalje od sebe, privlačeći još više pažnje na hodniku nego što je potrebno.

,, Ali...." opet ne uspevam da dovršim rečenicu.

Približava mi se i šapuće

,,Ako ti treba nešto javi mi se preko poruka, ne ovako." okreće se i odlazi pre nego što uspeh da odreagujem nekako.

Vraćam se do kabineta fizike, uzimam svoj telefon i slušalice i vraćam se u prvobitni položaj. Pokušavajući da skrenem misli sa svega što se umedjuvremenu desilo. Svega što se uopšte desilo. Dosta mi je razmišljanja i zamišljanja. Dosta mi je sedenja sa strane. Dosta mi je svega.

Misli mi prekida Aleksandrina poruka koja mi iskače na vrhu telefona.

,, Dodji iza plave radnje za 5 minuta "

Ne skidajući pogled sa poruke, uzimam ranac i krećem ka izlazu škole. Molim se u sebi da me niko ne zaustavi sa dodatnim pitanjima, dosta mi je svih. Dosta mi je svačijih poprekih pogleda sa krajeva hodnika. Dosta je.

Povlačim školska vrata i izlazim napolje, gde zatičem očajno tmurno vreme, kiša polako i u malim količinama pada i uništava već dovoljno očajan dan. Navlačim kapuljaču od duksa i bržim korakom idem ka mestu gde se nalazimo.

Prilazim ridjokosoj devojci koja pokušava da se ugreje u svojon tankoj žutoj jakni, sa cigaretom u ruci, i sa svim mogućim kapuljačama na glavi.

,, Hoćeš? " pruža mi cigaretu koju drži u ruci.

,, Hoću da pričamo o onom što se desilo " spušam pogled ka podu, uzimam nekoliko minuta da razmislim ,, o svemu što se desilo, hoću da pričamo o SVEMU što se desilo "

,, Dobro. " baca cigaretu na pod i kreće ka svojim kolima koja su bila na parkingu pored.

,, Gde ćeš? " pratim je do kola. Mokar.

,, Ne nameravam da kisnem ovde dok pričamo o životu, idemo negde gde ćemo biti suvi. " otključava auto i otvara vrata.

,,A škola?"  pitam je prilazeći drugim vratima.

,, Izgleda da ćemo morati da odsustvujemo čarima prvog dana. " ulazi u auto, a ja za njom.

Ovo je možda još jedna greška koju pravim u svom životu.

A/N

Izgleda da se ovde rastajemo, na kratko.
Ako vam se slučajno za sad dopada priča Aleksandre i Dimitrija ostavite vote kako bi ostali korisnici mogli da primete priču 💞

+ Hvala još jednom +