Naizgled savršeni

Episode 6 - Pijanstvo

Nakon što smo seli u crni automobil, koji je jednostavno mirisao na novac, setila sam se malog propusta u mom ponašanju. Pa ja se sinu mog šefa sve vreme obraćam sa 'ti'. Bravo Leno. Što se ostavljanja utisaka tiče, jednostavno si ekspert. Ne postoji druga reč koja te može bolje opisati.

"Izvinjavam se, da li je potrebno da Vam persiram?", trudila sam se da zvučim što ozbiljnije, ali sam umirala od smeha na facu koju je napravio čim je čuo moj glas. Vidi se da ga prilično nerviram. Što i nije dobro jer on vozi...
"Na koga ti ličim ja? Na osobu kojoj treba da persiraš?", nisam baš sigurna šta bi trebalo da odgovorim u ovom trenutku. Valjda mi se 'ne' čini kao najbolja opcija trenutno.
"Pa Vi ste sin mog šefa, tako da...", prevrnuo je očima i coknuo.
"E, a mislio sam da si drugačija. Da nećeš samo videti ovo što sve vide.", nisam razumela o čemu on priča.

Nakon one večere, kao da je postao druga osoba. Nije mi jasan.
"Izvini, samo... Ne znam. Možemo li samo da se vratimo nazad? Sutra mi je prvi radni dan, novi posao, nove obaveze... Jednostavno, ne želim da idem bilo gde.", osećala sam se kao da pričam vazduhu. On me nije ni čuo, niti je i pomišljao da stane i okrene se. Samo je pritiskao papučicu za gas, a auto je leteo ulicama.

Nisam baš tip koji preterano voli brzinu, ali ne mogu da kažem da mi se nije svidelo. Naprotiv, osećaj je bio sjajan.

Nije mnogo prošlo, Luka je konačno zaustavio auto. Uh, ovo izgleda luksuzno. Velika staklena vrata, obložena crnim pločicama sa strane. Kao klub iz crtaća. I to ne bilo kakav. Onaj za bogate.
Mogu slobodno da priznam da se bojim ovog mesta. Ko zna kakvi se svi ljudi nalaze unutra. Jeza mi prodje telom pri samoj pomisli.

"Idemo?", pitao je, a ja sam primetila da već par minuta bez treptanja gladam u široka staklena vrata.
Šta da mu odgovorim? Uh, pokušaću da se izvučem odavde... Samo želim kući, da se odmorim. Kako šef misli da sutra budem produktivan radnik ako me sada pošalje na ovakvo mesto?

Nešto znam sigurno. Amerikanci su čudni. Zaista čudni.

"Pa ja i ne bih. Samo želim da se vratim kući. Pa makar išla i peške.", nasmejao se sarkastično.
"Pa ti i idi. Samo me zanima koliko će ti trebati da prepešačiš trideset kilometara.", na to mi se neka knedla zaglavi u grlu.
"Dakle, izgleda da nemam izbora.", prevrnem očima i krenem za njim ka ulazu. Bože pomozi mi.
Već na par koraka sam na sebi osetila poglede ostalih ugladjenih momaka. Znate ono kada se osećate kao da negde ne pripadate? E, pa dobrodošli u ovaj klub. Gomila bogataša, koji puše najskuplje cigarete, piju najkvalitetnije vino, i mrtvo igraju po podijumu, čisto da bi ispalo da se kreću.

Klasični snobovi. Mada sam očekivala da će i Luka biti takav, on me je prijatno iznenadio.
"Hoćeš da pokažemo ovim snobovima kako se pleše?", ispužio je ruku, koju sam ja rado prihvatila. Obožavam da plešem, i dobra sam u tome. E, pa spremite se da vidite Lenu!

Kroz par sekundi, svi oko nas su već ostali bez daha. Vrteli smo se po podijumu kao pravi profesionalci. Niko nam nije bio ravan, a što je bilo najbolje, nisam ni primečivala nikog sem njega. Trenutak je bio čaroban, jednostavno savršen. Ali na žalost, sve što je lepo, jednom se završi, pa tako i ovo.

Luka nas je povukao i ubrzo smo sedeli za šankom, ispijajući po treću čašu 'Votke'... Nisam navikla da pijem alkohol. Mislim, kao da sam imala i priliku da probam alkohol... Nisam.

"Kako ti se svidja?", govorio je već potpuno pijan. Ovo ne ide na dobro. Iako mi je prvi put da pijem ovoliku količinu, ne deluje na mene. Osećam se potpuno normalno. E ovo mi se svidja. Imuna sam na alkohol. Sjajno.
"Pijan si. Kako ćemo sad kući? Ja nemam vozačku..."
"Ma nema problema. Mogu ja da vozim...", ustane ali se zatetura. Pogledam na telefon. Pola četiri je.
Sad ne možemo ni taksi da pozovemo, divota...
Pomažem mu da dodje do volana, pritom se molivši Bogu da je sve ovo samo san. Da ću se uskoro probuditi sa Mihailovom smrdljivom čarapom preko lica. Sve je bolje od vožnje sa pijanim Lukom u četiri ujutru.