Luciferova cerka

Drugo poglavlje

Tama, svuda oko mene bila je samo tama i ljudi čija su lica bila prekrivena crnim odorama.

“Znate sta su Sudbine rekle za ovo dete, ono je dete proročanstva”, rekao je grubi muški glas čiji sam obris lica videla jer se našao iznad mene i gledao me je ocima u kojima nisam videla ni jednu emociju.

“Dete svetlosti i tame, ono čiji tvorac prvo služio svetlosti, a onda se okrenuo protiv Velikog Gospodara koji mu je pružio sposobnosti o kojima niko drugi ne može ni da sanja. Dete koje će biti sluga svetlosti ili gospodar tame; na njemu će biti da izabere put kojim će ići. Može biti spasitelj ili uništitelj tri sveta”, ispričao je jos dublji muški glas.

“Ona je samo obična beba kojoj je potrebno da bude voljena i negovana, a ne “uništitelj” za kakvu je smatrate!”, uzviknuo je ženski glas, boja ovog glasa me je iz  meni nepoznatog razloga smirivala, a u sledećem trenutku sam se našla u nečijem naručju i po prvi put sam osetila sigurnost koja mi je bila potrebna.

Na mestu na kojem sam se osećala nepoželjno i čije sam poglede pune mržnje osećala na sebi, sve sto mi je bilo potrebno je bila osoba koja će me zaštititi i koja će učiniti da se osecam kao da negde pripadam.

Devojka je skinula crnu kapuljaču i nežno mi se osmehnula, ispod tamne kapuljače skrivala se nadljudska lepota, pramenovi njene duge plave kose su se rasuli iz pundje koju je pre samo par sekundi imala.

Pružila sam ruku prema njenoj kosi i počela da se igram sa njom,a ona se još više nasmejala na ovaj postupak. Podsećala me je na osobu koja mi je podarila život i to je učinilo da joj u potpunosti verujem.

“Adriana, šta to radiš?!”, uzviknuo je muški glas koji sam ranije čula, ali me je ovog puta preplašio, bio je pun autoriteta i ljutnje:”Znaš da ne smemo da otkrivamo svoja prava lica, zar pokušavaš sve da nas uništiš?!”

“Azraele, činim ono što niko od vas ne sme, pružam joj ono što joj je najpotrebnije, ljubav, dete je ostalo bez majke koja joj je najviše potrebna, Azraele, ostala je bez osobe koja joj je podarila život i koja ju je bezgranično volela!”

Sve ove raspravke su me plašile, činile su da se osećam ranjivom, a u sledećem trenutku zemlja ispod nas je zadrhtala i vetar je počeo da duva još snažnije nego pre.

“Vidiš li sta si sada učinio!”, uzviknula je devojka koja me je drzala, a zatim je učinila ono sto me je smirilo, zapevala je andjeoskim glasom.

Mržnja koja se dosada osećala u vazduhu bila je zamenjena strahom.

“Vreme je za ustajanje!”,  iz mog sna me je probudio ženski glas i lupanje na vratima:”Doručak je serviran u kantini!”

Pošto sam znala da nema načina da ovo izbegnem ustala sam i uputila se ka “kupaonicama na otvornom”. Uzela sam sve što će mi biti potrebno, a ubrzo sam završila u pre dugačkom redu nezadovoljnih osoba.

Svuda oko mene čula sam Isfrustrirane i ljute prepirke mojih vršnjaka, bili su besni na roditelje koji su ih poslali ovde u divljinu, ali bila sam previše umorna da obraćam pažnju na njih, jer sam imala svoje probleme.Od skoro sam počela da imam čudne i živopisne snove u kojima bih jasno videla lica osoba, svake noći je bilo isto, bila sam u sobi sa ljudima obučenim u crne odore.

Iz tih snova budila sam se preplašena i premorena, osećala sam se kao da nisam spavala noćima i to je bilo najgore, zbog umora nisam mogla da se skoncentrišem na stvarnost.

“Stivens, ne sanjari!”, uzviknuo je vodič na mene, a to me je donekle razbudilo. Imam osećaj da se on I ja nećemo najbolje slagati:”Ovde si da naučiš nešto, a ne da predstojeće dane provedeš u svom svetu!”